Da li književnost zaista postaje „ženska stvar“ ili je reč o površnim pokazateljima dubljih kulturnih promena? U nastavku Vam donosimo mišljenja dvoje vrsnih poznavalaca književnosti – Lajze Lajbs, spisateljice i osnivačice platforme Pens and Poison by Liza Libes, i Dejvida Dž. Morisa (David J. Morris), profesora na Univerzitetu u Nevadi.
U tekstu The Disappearance of Literary Men Should Worry Everyone (Nestanak muškaraca iz sveta književnosti treba da nas se tiče) u Njujork tajmsu, Dejvid Moris otvara pitanje sve češće odsutnosti muškaraca iz književnosti i objašnjava zašto bi to trebalo da nas brine iako verujemo u neophodnost ženske perspektive u ovom polju. On primećuje da su romani sve češće pisani i čitani od strane žena: žene danas čine oko 80% čitalaca fikcije, na njegovom kursu kreativnog pisanja mnogo je veći procenat polaznica u odnosu na polaznike (čak 60%), a neke generacije su čak u potpunosti ženske.
Takođe, na konkursima za rukopise mladi autori neretko nailaze na zid, i to ne zbog kvaliteta predloženog štiva, nego zbog, kako Moris navodi, demografskih faktora. Ovakve okolnosti, po njegovom mišljenju, stvaraju društvo u kojem muškarci gube kontakt s književnošću, što može imati trajne posledice. Moris književnost vidi kao „sredstvo“ koje ljudima pomaže da razviju empatiju i razumevanje za druge i zato ističe važnost toga da muškarci ostanu angažovani u ovom području. Iako pozdravlja „kraj muške dominacije“ u književnosti, Moris upozorava da potencijalna isključivost novonastalog poimanja književnog stvaralaštva može biti jednako problematična. Ističući to da su muškarci predugo „vladali“ književnom scenom, i to nauštrb mnogih velikih spisateljica čija su dela prolazila nezapaženo, Moris ipak smatra da za dobrobit čitavog društva, većinski suočenog sa izobličenim predstavama muškosti koje podstiču uticajni konzervativci, izostajanje muškaraca iz književnosti veći je problem nego što se to čini. Kao da se, u pokušaju da se isprave stare nepravde, danas namerno potiskuju autentični muški glasovi.
Lajza Lajbs, baveći se istom temom, piše sledeće:
Danas živim s čovekom svog života – muškarcem koji je pročitao možda polovinu Šekspirove drame, i to u verziji sa SparkNotes objašnjenjima, i koji mi je još na prvom dejtu rekao da je „isuviše ADHD da bi čitao“. Svakodnevno radim na njegovom književnom uzdizanju i ne bih ga menjala ni za koga na svetu. Ipak, kad se osvrnem na svoje ranije ljubavne izbore, i dalje mi nije jasno zašto je tako teško pronaći stabilnog, porodično orijentisanog muškarca koji voli književnost. Ako bih morala da nagađam, rekla bih da sam možda jedina žena koju je ova kulturna pojava pogodila. Muškarci, jednostavno, više nisu zainteresovani za književnost. (Pens and Poison)
Statistike koje navodi Moris mogu se tumačiti kao znak uspostavljanja ravnoteže među polovima u književnosti, ali postoji opasnost da nova praksa dovede do favorizovanja književnih dela na osnovu njihove ideološke potpore, a ne kvaliteta. Iako priznaje da Moris ispravno ukazuje na problem opadajuće čitalačke i autorske aktivnosti među muškarcima, Lajbs smatra da su njegovi uzroci pogrešno postavljeni, a ponuđena rešenja površna. Za razliku od Morisa, koji nezastupljenost muškaraca u savremenom književnom stvaranju povezuje s rastućim uticajem „manosfere“ i ličnostima poput Endrua Tejta, Lajbs tvrdi da je uzrok dublji i leži u ideološkoj zatvorenosti savremene izdavačke scene. Prema njenim rečima, dominantan uticaj intersekcionalnog feminizma i pretežno ženskog uredničkog kadra isključuje teme koje zanimaju muškarce, gušeći tako raznovrsnost u savremenoj književnosti. Posebno osporava Morisovu preporuku da bi muškarci trebalo da čitaju autorke poput Sali Runi, ocenjujući to kao pokušaj kulturnog prevaspitavanja.
Umesto toga, Lajbs zagovara povratak univerzalnim vrednostima i klasičnim autorkama i autorima (kao što su Idit Vorton, Džordž Eliot, Dostojevski, T. S. Eliot), uz apel na izdavače da ponude sadržaj koji bi jednako privukao i mušku i žensku publiku, to jest da doprinesu stvaranju savremene književnosti koja neće biti ni „ženska” ni „muška”, već jednostavno: dobra.
Iako naizgled oprečnih mišljenja, i Moris i Lajbs poručuju isto. Ne govore o vraćanju privilegija, već o pozivu na zajednički rast. Iako ističu nužnost prisustva muškaraca u književnoj kulturi, oni ne zagovaraju povratak patrijarhalnog poretka niti veštačko balansiranje u korist muškaraca. Njima je kvalitet književnosti važniji od pukog rodnog predstavljanja. Jer književnost, u svojoj suštini, ne pripada jednom polu ili rodu – ona je prostor u kojem svi možemo da se pronađemo. Ako knjževnost više nije dom za sve, kome onda ona pripada?
Šta Vi mislite, ko danas više (ne) piše? Takođe, recite nam u komentarima koja je Vaša omiljena knjiga!
Piše: Vanja Vidić, aska.rs
Pročitaj još:
Uspešno ste se prijavili
