Rada je rođena je u Vršcu u maju i svoj mesec rođenja volela je da opiše kao “vreme trešanja”, jer je njena mama tog jutra poranila da kupi trešnje i kada se vratila sa punom kesom tog voća kući, trudovi su počeli i rodila se Rada.
Otac Rade Đuričin bio je sveštenik. Ulica u Vršcu nosi njegovo ime, nazivom kako su ga svi znali: pop Marinko. Sveštenik je spontano znao imena svih Vrščana koje je krstio i njihovih roditelja, a poznavao je i rodoslov svakog stanovnika svog grada. Dobitnik je najvećeg priznanja koje sveštenik može da dobije.
– Govorio je moj tata: “Rado, nemoj da deliš ljude već ih spajaj. Trudi se koliko možeš da nekome nešto lepo učiniš. Pa makar ga lepo pozdravi.” Uvek se toga sećam. Ali priznaću vam, mene prati osećaj kao da se tata u mene preselio. Kao da smo jedno biće. Sećam se dana kada je on umro. Sećam se tog osećaja kao da je tatina energija ušla u mene. Uostalom ja i jesam deo njega samim tim što sam njegova ćerka. Samim tim sam nasledila nešto od njega. Ali zbilja, kao da je on uvek tu. Ja sam ga proglasila svojim anđelom – rekla je Rada u intervjuu za sajt plavazvijezda.com. 2020. u Podgorici.
SUMNJA U SEBE
– Najviše sam ja sumnjala u sebe. Bilo je verovatno i drugih koji su sumnjali, pa mi tada nisu davali da radim ono što sam ja želela. Ali verujte, najgore je bilo to što je sumnja postojala u meni. Strašno je kada se izgubi samopouzdanje i to uvek drugima govorim. Čuvajte se toga. Ali eto ipak se desilo nešto jer ja trajem tolike godine. Ovo je sada već šezdesetpeta godina moje karijere.
Ona je tada istakla da “jednostavno živi ovaj život i raduje se“.
U bekgraundu njenog profesionalnog života su dva fakulteta (dramske umetnosti i književnost), više od pedeset uloga, na hiljade odigranih predstava, prestižne nagrade – jedna i za životno delo.
O OPTIMIZMU
O tajni svog optimizma i gde ga nalazi govorila je ovako:
– Ne znam. Ali razmišljam otkud meni ružičaste naočare. Možda bi odgovor mogao biti da sam sa tom sklonošću rođena. Osim toga, nisam isključiva, često se na ulici osećam kao na izložbi, a u autobusu kao u pozorištu. To savetuje Duško Radović. I trudim se da ne propustim da vidim ono što je lepo. I da povremeno dozvolim sebi da previdim ono što je ružno.
Osmeh je bio njen zaštitni znak, odraz vašeg karaktera i gledanja na život. Otkrila je tada i da li se nekome podsmevala.
– Podsmevati se nekome znači poniziti ga, bolno ga uvrediti. Nadam se da to ne činim. Ali našaliti se na nečiji račun, najbolje sopstveni, zdravo je. Donosi smeh i dobro raspoloženje. Rado bivam sa takvim ljudima i drago mi je ako i sama uspem da tome doprinesem – rekla je ona u intervjuu za Blic.
U jednom razgovoru citirala je Andrićevu misao „svetite se životu zaboravom“. Na pitanje šta je sve sve morala i htela da zaboravi u ime te osvete i ima li toga što nije mogla da zaboravi, a htela je, odgovorila je ovako
Uspešno ste se prijavili
