Nisu sva zevanja ista. Većina nas zeva i proteže se (pandikulacija) kada se probudimo ili idemo u krevet, zevamo kada nam je dosadno ili kada treba da „puknemo” uši nakon putovanja na velikim visinama, pa čak i zevaju samo zato što smo videli da neko drugi zeva.
Čin zevanja (oscitacija) javlja se kod skoro svih kičmenjaka – čak i ptice i ribe pokazuju oblik razjapljenih usta sličan zevanju. Kod ljudi, zevanje može početi već 20 nedelja nakon začeća.
Zevanje je koordinisan pokret grudnih mišića u grudima, dijafragme, grkljana u grlu i nepca u ustima. Zevanjem pomažemo u distribuciji surfaktanta (sredstva za vlaženje) da obloži alveole (male vazdušne kese) u plućima. Uopšteno govoreći, ne možemo da zevamo na komandu. Smatra se da je zevanje poluvoljno dejstvo i delimično refleks koji kontrolišu neurotransmiteri u hipotalamusu mozga. Takođe je povezan sa povećanim nivoima neurotransmitera, neuropeptidnih proteina i određenih hormona.
ZAŠTO ZEVAMO?
Postoje brojne teorije o tome zašto zevamo, a naučnici tek treba da postignu konsenzus. Jedna od prvih teorija o zevanju može se pratiti od Hipokrata, oca medicine, koji je pretpostavio da zevanje prethodi groznici i da je način da se ukloni loš vazduh iz pluća. Međutim, na osnovu savremenih dokaza, čini se malo verovatnim da zevanje služi kao funkcija respiratornog sistema.
Do 17. i 18. veka naučnici su dovodili u pitanje Hipokratove teorije o zevanju. Ove nove teorije fokusirale su se na cirkulatorni sistem, sugerišući da zevanje izaziva povećanje krvnog pritiska, otkucaja srca i kiseonika u krvi, što zauzvrat poboljšava motornu funkciju i budnost. Ovo bi moglo objasniti zašto mnogi sportisti zevaju pre nego što se bave svojim sportom. Ipak, trenutni testovi su pokazali da se broj otkucaja srca, znojenje ili električna aktivnost mozga ne povećavaju nakon zevanja.
Danas naučnici nastavljaju da istražuju funkciju(e) zevanja. Pionirski istraživač zaraznog ponašanja dr Robert Provajn sugeriše da je zevanje „povezano sa promenom stanja ponašanja – budnost u san, san u budnost, dosada u budnost… “. A novije studije sugerišu da bi zevanje moglo biti povezano sa temperaturom mozga. Kada mozak postane topliji od homeostatske (stabilne) temperature, mogli bismo da zevamo da ohladimo mozak. Smatra se da hladnija krv iz tela preliva u mozak, a topla krv cirkuliše kroz jugularnu venu.
Dr Endrju Galup i Omar Tonsi Eldakar (2011) otkrili su da spoljna temperatura takođe može uticati na količinu zevanja. Ako je spoljašnja temperatura toplija od normalne, onda organizam ređe zeva. Moguće objašnjenje za ovo je da zato što je spoljašnji vazduh beskoristan za organizam, on ne mora da usisava više kiseonika kroz zevanje. Međutim, drugi testovi su pokazali da se količina zevanja povećava kada se povećaju i spoljašnja temperatura i temperatura mozga.
Postoje i sociološka i evoluciona biološka objašnjenja. Zevanje bi moglo biti povezano sa našim cirkadijalnim ritmovima (biološka aktivnost povezana sa ciklusom od 24 sata) kao signal za odlazak u krevet ili kao ritual buđenja. To može biti način da se dosada ili osećaj stresa prenesu na društvenu grupu. Zevanje takođe može biti zarazno.
TEORIJA ZARAZNOG ZEVANJA
Zarazno zevanje dolazi od svedočenja nekoga ili razmišljanja o tome da druga osoba zeva. Prema studijama, 42-55% odraslih ljudi će zevati tokom ili nakon gledanja videa druge osobe koja više puta zeva. Obično se dešava kod starijih normalnih, dobro prilagođenih ljudskih bića. Tradicionalno, ne vidi se kod ljudi mlađih od pet godina ili osoba sa autizmom.
Evolucioni psiholog Gordon Galup najbolje opisuje zarazno zevanje kao „primitivni empatički mehanizam povezan sa pripisivanjem mentalnog stanja“. Zevanje aktivira delove mozga za imitaciju motora, empatiju i socijalno ponašanje. Neuroni u mozgu izazivaju da osetite šta ta osoba doživljava i naređuju vam da izvršite akciju čak i ako zapravo ne osećate potrebu.
Nakon što ste ovo pročitali, možda ste zevali. Nadamo se da to nije bilo zato što vam je ovaj esej dosadan, već zato što je zevanje zarazno.
Uspešno ste se prijavili
