Dok neki roditelji smatraju da će „po koja vaspitna“ naučiti decu nekim stvarima, drugi smatraju da se sve rešava pričom.
Psiholog iz Centra za edukaciju „Igralište mašte“, Milica Lajbenšperger svakodnevno radi sa decom i ona na pitanje: „Da li treba tući decu?“ odgovara takođe pitanjima: „Da li treba da tučemo drugare, roditelje, prijatelje, supružnika, komšije…? Možemo li da kažemo da postoji jedinstven, verovatan, (ne)očekivan, tačan ili možda pogrešan odgovor? Da li uopšte treba da pitamo nekog stručnjaka za mišljenje?
– Kada se govori o batinama, kao eventualnoj vaspitnoj meri, obično se misli na fizičko/telesno kažnjavanje dece, koje podrazumeva primenu fizičke sile „moćnog roditelja“ kao odgovor na neko neželjeno ponašanje deteta. Međutim, niti je u toj situaciji roditelj „moćan“ niti je efekat na vaspitavn pozitivan – kaže Milica.
Ona dodaje da batine negativno utiču na samopoštovanje deteta, povećavaju strah, nerazumevanje, nepoverenje – jednom rečju, produbljuju jaz između roditelja i dece.
– Takođe, sve vaspitne mere (ne samo telesno kažnjavanje) zasnovane na dominaciji, zastrašivanju, ucenjivanju, lažnim obećanjima, dovode do formiranja nezrelih, nesamostalnih, zavisnih, nesigurnih osoba – navodi Milica.
Deca, još kao bebe, u stanju su najpre da osećaju toplinu, ljubav, bliskost, sigurnost koju roditelji treba da im bezrezervno pružaju, a to je baza za sve.
– Deca najbrže usvajaju ono što vide (uče po modelu, odnosno kopiraju navike i ponašanja koja vide, a ne ono što im se govori) i što sama iskuse. U predškolskom uzrastu, uz podršku/podsticanje roditelja, deca uče prihvatljiva ponašanja kroz pokušaje i vežbe, uče kroz igru i zajednički provedeno vreme. Iako u određenim razvojnim fazama testiraju granice, ispituju moći, kako sopstvene tako i roditeljske, deca ipak vole strukture i jasne granice. Roditelji koji, uprkos svim izazovima, umoru, stresu kom su izloženi, uspevaju da budu dosledni, strpljivi i puni razumevanja, zapravo pokazuju svoju roditeljsku moć. Motivisanje, podsticanje, pregovaranje, uveravanje, dogovaranje i naročito suočavanje sa posledicama, ukazivanje na negativne ishode i kritikovanje lošeg ponašanja, a ne osobe – moćne su tehnike vaspitavanja i izgrađivanja sigurnih, samosvesnih i odgovornih budućih naraštaja – objašnjava Milica.
Foto: Profimedia
Tradicionalni vaspitni modeli zasnovani na „strahopoštovanju glave porodice“ više nisu zastupljeni u meri kao pre više decenija. Sama porodica, uloge unutar porodice, način života, tempo, uzori – sve je drugačije.
Ukoliko imate pitanja ili vam je potreban neki savet, možete da nam pišete u komentarima, a psiholog Milica Lajbenšperger će lično da vam odgovori!
– Savremeni roditelji imaju beskrajne mogućnosti za informisanje. Danas više nije „bauk“ potražiti savet stručnjaka. Takođe, sve je veći broj edukativnih programa koji nas uče šta, kada i kako (ne)treba raditi sa decom. Međutim, imaju li današnji roditelji snage, strpljenja, vremena, prilike da odgovorno primene „naučeno“? Ovim svakako ne opravdavam pogrešne vaspitne metode i postupke roditelja, jer nasilje u bilo kojoj formi nema opravdanje! Smatram da je neophodno mnogo više resursa uložiti u poboljšanje socio-ekonomskog statusa porodica sa decom, raditi na edukaciji roditelja i onih koji se pripremaju da preuzmu tu važnu životnu ulogu, jer roditeljstvo nije jednostavan „posao“, a posebno je pitanje i da li je svako od nas dorastao tom odgovornom zadatku – zaključuje Milica.
Nađite svoj način da priđete detetu, trudite se da svaki njegov novi i uspešan korak nagradite, a sve njegove pogrešne postupke ispravite tako što ćete dugim razgovorom i zajedničkim rešenjem naći put da savladate problem.
Stručnjaci su krajem 2014. godine pokrenuli debatu na ovu temu. Prednacrt Građanskog zakonika, te godine predviđao je zabranu fizičkog kažnjavanja dece.
„Da se uspostane standardi vaspitavanja dece ljubavlju i posvećenošću, što ne podrazumeva da dete treba da razmaze ili da udovolje svakom njihovom hiru“, stajalo je u prednacrtu.
Tada je najglasniji bio psihoterapeu Zoran Milivojević, koji smatra da dete mora da nauči da se podredi roditelju kao autoritetu, u nekim situacijama koje su veoma važne za njegov razvoj.
„To negativno utiče na porodicu i jača dete u odnosu na roditelja. Roditelj na kraju, ako dete neće da sluša, ne može da primeni prisilu, da ga udari po guzi, tako da taj roditelj postaje nemoćni roditelj“, izjavio je Milivojević tom prilikom.
Uspešno ste se prijavili
