Ipak, da među onima koji uspeju da dođu do karte i uživaju u maestralnom Jezdićevom izvođenju nema uvek baš fokusiranih na samu monodramu, najbolje govori snimak nastao u Zvezdara teatru, a u kojem glumac prekida predstavu i opominje gospođu koja je pola sata telefonirala.
Na Instagram nalogu Zvezdara teatra je objavljen snimak na kojem se vidi kako Nenad Jezdić na trenutak prekida predstavu i to zbog žene koja je tokom predstave nonšalantno telefonirala, te je na taj način oponirala kako njega na sceni, tako i one koji su želeli da uživaju u kultnoj monodrami.
Nažalost, opomenuta žena nije bila jedina u publici koja je koristila telefon tokom trajanja monodrame „Knjiga o Milutinu“, te je sem glumca i samo pozorište preko objave na društvenim mrežama skrenulo pažnju publici na pozorišni bonton.
Na kraju predstave glumac Nenad Jezdić se obratio publici rečima:
„Kad se trudiš da igrom demantuješ pisca koji je rekao ‘da je Gospod hteo ovakvu sudbinu bi dodelio narodu nekom čitljivijem, pismenijem, narodu nekom manje zaboravnom nego što smo mi Srbi. Pazite koliki je naš zaborav, kad mi dođemo u pozorište i telefoniramo pola sata. Bez prestanka telefoniramo. I vi mi gospođo oprostite što sam vas opomenuo, ali nemam živce kao konj, nisam mogao da izdržim. Pola sata ste bili na telefonu i ja sam vas video. I vidim vas, i sada vas vidim, praštajte ljudi, molim vas oprostite mi. „, rekao je Nenad Jezdić tokom obraćanja publici.
NENAD JEZDIĆ O TOME ŠTA SE DESILO NA PREDSTAVI
– Već je na samom početku izvođenja bilo izvesnog fotografisanja. Ja svakako primetim kad ljudi fotografišu, ali oni malo upućeniji to rade bez blica i to je na neki način još i dopustivo. Međutim, kada ti sevaju blicevi u facu, to je posebno negativan osećaj, i glumački i intimni. Namera je bila da obraćanje bude podeljeno sa ljudima koji su prisustvovali predstavi, koji su sve primetili i verovatno i sami svedočili mojoj nervozi.
Takođe, nije reč o telefonskom razgovoru od pola sata, već je posredi bilo ono što se danas naziva četovanje, dopisivanje. Najnepodnošljivije je to što su glumci na sceni, zbog te podeljene pažnje koju moraju da zadrže, jako razdražljivi i potrebna im je dobra publika, kao što su i publici potrebni dobri glumci. U pozorištu se u tom smislu uvek događa jedna interaktivna razmena. Dovoljan je samo jedan u publici kome lice sve vreme sija i da glumac udari u nepremostiv bedem i zid.
Ja sam u takvim situacijama kao glumac naravno raspolućen. Polovina mene hoće da igra za onih 98, 99 odsto ljudi koji su tu došli i koji imaju empatiju i koje vidim kako brišu suze i prave duboke uzdahe. Vidim kako ne mogu da se otmu utisku i jačini dela, i piščevog i rediteljskog. Zbog tih ljudi ne mogu da prekinem predstavu usred igranja i zbog tih ljudi sam u obavezi da je izguram do kraja i da je, što se kaže, prozinosim do kraja. Sa druge strane, naravno, svako kome to nije zanimljivo ima pravo da predstavu u bilo kom trenutku napusti.
Svesno sam napravio analogiju piščevu sa onim što se tog trenutka dešavalo. U predstavi je reč o Albanskoj golgoti i ogromnoj žrtvi koju je naš narod poneo i tematika je antiratna. Pisac sam kaže: ”Da je Gospod hteo da to svedočenje i takva sudbina, da se to pamti i da to ostane zapisano i opisano, Gospod bi ovakvu sudbinu dodelio nekom narodu pismenijem i čitljivijem. Narodu manje zaboravnom nego što smo mi Srbi”. Zato sam prisutnima rekao: ”Pazite vi koliki je naš zaborav kad nekog ni ta dva sata taj naš narodni greh ne može da ne odvuče na četovanje i telefon.
„NEKA MI OPROSTE ONI KOJE SAM OPOMENUO“
Poklon, koji sam ja zapravo prekinuo, trebalo bi da bude svedočanstvo i epilog i glumačke igre i pozorišne pažnje i koncentracije publike. To je najintimniji čin između publike i glumca. Opet kažem – neka mi oproste ljudi koji su aplaudirali, ali mi u tom trenutku nije bilo do gromoglasnog aplauza, budući da zbog ometanja na neki način nisam bio u stanju da dam svoj maksimum. Još malo pa ću dvestoti put igrati ovu predstavu i svaki put se, uprkos i fizičkoj i mentalnoj iscrpljenosti, trudim da svakom izvođenju priđem kao jednako važnom i kao premijeri. Isto tako, jednako mi je važno da sa apsolutno svakim ko dođe na tu predstavu razmenim emocionalnu interakciju i empatiju.
Svesno sam želeo da prekinem poklon. Vaspitan sam, školovan i naučen, da poklon bez obzira na gordost publike ili protagonista sa scene, završni čin zahvalnosti glumaca na pažnji publike i publike na trudu glumaca. Za 30 godina bavljenja ovim poslom nikada nisam zanemarivao meru truda koji je potreban publici koju verujem. I nikada nisam sumnjao u moju, u Srpsku, i Beogradsku publiku. Ni sada ne sumnjam. I mislim da je ovo bio čin pojedinca – poručio je glumac, prenosi Blic.
Uspešno ste se prijavili
