Ostvo Evija: Upoznajte skriveni dragulj Grčke

Sećamo se starih fimova, u kojima su Grci predstavljeni kao narod koji sve radi polako i bez mnogo žurbe, osim kada se svađaju i plešu.

Ima li još mesta u Grčkoj koja se sećaju vremena pre turizma?

Možda neće još dugo, ali negde još uvek …shvatićete da ima. Evija ili Eubeja, je posle Krita, drugo po veličini ostrvo Elade. Ali da vas ne zamaramo geografskim podacima…

Prelazimo trajektom, preko uskog morskog pojasa. Vožnja traje kratko, tek nekih 30 minuta. Kada stupite na to ogromno ostrvo, kao da ste izašli iz onoga što leti Grčka danas predstavlja. Vrevu, gužvu, silne prodavnice, milion taverni kao da je neko obrisao metlom.

Prvi utisak je mir…zelenilo…mir.

Prvo mesto u kome smo se našli sa našom domaćicom Efi, bila je Istija, urbano seoce, koje je na nekih 10 km od luke i par kilometara od obale. Tu žive Grci. More im ne predstavlja neki gušt. I da! Niko nigde ne žuri!

Istiju je još 446. godine pre nove ere osnovao Perikle. Zapanjujuće je da se na ovom mestu naselje nalazi već 2500 godina! Evija je kao važno strateško ostrvo bila poprište sukoba dva rivalska grada Eritreje i Halkide, ali kako to obično biva, kad se dvoje svađaju, dođe treći i „išamara“ih oboje. Upravo to je uradila Atina i čuveni Perikle, čiji se lik nalazi i na medaljonu, na fasadi naše Narodne skupštine u Beogradu (za slučaj da niste znali).

U kafani, ali ne onoj koja treba da liči na stare grčke taverne, već u pravoj grčkoj kafani, naručili smo ribu. Ne prema meniju, već ono što su ribari jutros doneli.

Moram, da kažem, da je doduše, bio septembar, kraj sezone, ali mir je bio nekako trajan. Na Eviji je i mesto koje je bilo domaćeg prestonica turizma, i raj za Grke koji su želeli da se sklone od stranih turista, i da oni budu turisti u svojoj zemlji. To je banja Edipsos, koja je dugo funkcionisala na subvencijama koje je grčka država davala svojim turistima, slično kao naši čuveni vaučeri od 5000 dinara. Toga, naravno, od početka krize više nema i Evija je otvorila svoja vrata za strane tuiriste.

Široke ravnice, i blago zatalasana brda, zasejana i zasađena ili ne, samo su bila uvod u kristalno čisto more, koje je neopterećeno gomilom kupača i tonima ulja za sunčanje. Iza plaže nema gomile bučnih kafića, a plaže su velike i dovoljno široke da konačno osetite da ste na moru, a ne na Adi Ciganliji.

Olakšanje je da nema guranja, da se more zapravo čuje dok talasa i da zaspati na plaži i nije neki problem.

Planine ponosnog Pelinona na kopnenom delu, ili visoka brda Skijatosa unose u pejzaž utisak da vam neko veliki stoji nad glavom i ne da vam da „talasate“ da ne remetite mir koji leči.

Da ne steknete pogrešan utisak, ako vam je do gužve lako je nađete, ali ne morate kao na nekim drugim mestima da idete kilometrima daleko da biste pronašli mir.

U mestu Neos Pirgos, ili „Nova kula“ malo smo se zabavili iste večeri jer smo bili u jednom klubu.
Izlazak, ko izlazak, ali ono što vas obogati je buđenje u tišini uz miris mora. Taj severni deo Evije je u stvari jedna ogromna plaža, tek tu i tamo prekinuta stenama, a ponegde se nađe uvala koja vas odmah ispiriše na druženje sa voljenom osobom, na način od koga pristojne devojke pocrvene…

Ako ste gledali filmove u kojima glavni junak razmišlja na mestima na kojima je sa sam sa svojim mislima i gde prikuplja snagu za novi početak, Evia je ta po kojoj je mnogo puta kopirana scena nastala.

Ovde je turizam tek u povoju. U prilog tome govori i to što u mnogim selima na obali nema čak ni bankomata. Ali vam zato prirode i avanture neće nedostajati.

Jedan dan smo iskoristili da posetimo najlepše plaže Skijatosa, koji je u neposrednoj blizini. Plovidba malim brodićem, bila je iskustvo koje nas je vratilo u doba kada su ljudi bili mnogo više vezani za more. Osećali smo svaki talas, a osećaj je bio takav, neobičan. Potpuno je drugačije kada plovite trajektom, ali kada na malom brodu zagrlite pučinu, osećate se kao deo mora.

Na Skijatosu smo videli da nismo pogrešili što smo odseli na Eviji. Ovo malo ostrvo ima 20 kilometara obale sa plažama, ali je grad Skijatos, nekako previše užurban. Naši turisti uglavnom odsedaju u gradu, a gradskim prevozom idu na plaže. Nije to za nas… ali plaže Skijatosa su divne, a još iz perspektive koju smo mi imali – sa mora, izgledaju sjajno. Povratak na Eviju je bio jednako inspirativan.

Nudili su nam da idemo i do Atine, koja je na samo 175 km, ali smo to ostavili za narednu godinu.

Sve se menja, pa i rajski mir Evie polako remete turisti iz čitave Evrope, jer je kriza Grcima oduzela ovaj, tako njihov, kutak.

Zato ćemo i mi sledeće godine ponovo tamo, da još jednom vidimo kako je bilo pre turizma, da vidimo Bika iz Oreija, da vodimo ljubav u jednoj uvali koju smo propustili…

Da uhvatimo još neki trenutak pravog odmora i uživanja pre nego što se i Evija pretvori u Budvu…