Išla sam na svadbu kod prijatelja koji je poštujći običaje svog podneblja (Zapadna Srbija, okolina Ivanjice) napravio sa svojom izabranicom spektakl i događaj za pamćenje. Možda je lokalcima to sve normalno i nešto na šta su navikli, ali meni „devojci iz grada“ koja je od običaja znala samo za „kupovinu mlade“, ovo je bila senzacija.
Foto: Profimedia
Tempo je udarnički i zbog moje „nespremnosti“ sada evociram uspomene venčanja uz čajeve, sirup i inhalacije, ali lepo je znati da postoje familije koji ne mare za to šta će „savremeno, moderno doba“ reći na njihovo slavlje i kako se to uklapa sa fensi venčanjima koja pune novinarske članke. Njihova ljubav puni srca i to je dosta.
Da li ste spremni da krenete sa mnom putem Ivanjice i doživite jednu pravu srpsku „udri me do zore, a od zore tuci“ avanturu od koje vam neće spadati osmeh sa lica, a iznenađenja će se samo nizati, baš kao na filmu sa dobrim zapletom?
Hajdemo.
Okupljanje svatova
08:00 časova, kod mladoženje je okupljanje sa trubačima i fotografima/snimateljima. Napolju se igra kolo, kite svirači peškirima, čašćavaju isti, nazdravlja se rakijom… Pošto je nama pao i prvi sneg tog jutra ušli smo relativno brzo u kuću ogrejanu „Smederevcem“ i uz kafu i ratluk nastavili slavlje. Pesme iz tog kraja su se nizale, a drugarica i ja smo nabadale samoglasnike i cupkale u ritmu, da ne odskačemo previše.
Foto: Profimedia
Ni za to se nismo spremile. Danak neiskustva.
Odosmo po mladu
09:30 časova, kolona automobila se formirala i krenula po mladu na čelu sa barjaktarom koji ima zadatak za drži zastavu izbačenu kroz prozor auta i da je pusti da se vijori po vetru, kiši, snegu sve vreme tokom vožnje. Tokom vožnje svima su uključena sva četiri migavca i trubi se po želji vozača.
Došli po mladu
10:00 časova, „dva tabora“ se sastaju i potrebno je da mladoženjini pređu određene „prepreke“ kako bi došli do mlade. Opšte poznato je da je ljubav vrednija kada se do nje malo teže dođe, zato je prva prepreka bilo „gađanje jabuka“. Dečko sa puškom je iz prve pogodio jabuku koja je visila visoko na nekoj banderi, zavrtelo mi se u glavi od pomisli da neko može to da pogodi, ali oni su uvežbani za takve stvari. Naravno, obe strane su ga bodrile, jer je njegov pogodak u obostranom interesu. Uspeo je.
Foto: Aska.rs
Prva barijera je probijena, idemo dalje.
Domaćini se pozdravljaju uz bukliju rakije koja kreće da kruži po svatovima. A da, da ne zaboravim turbače, oni su sve vreme prisutni i prate dešavanja svojim instrumentima. Kolo se zaigralo i ispred mladine kuće, jedno sa mladoženjine strane, drugo sa mladine, da bi se u kulminaciji igre „oba kola“ spojila u jedno, baš kao što će se i njihove porodice spojiti.
Barjaktar
Pored kuma i starog svata, treća najznačajnija osoba jeste barjaktar, odnosno nosilac zastave. Kreće da ulazi u kuću kod mlade, ali tamo ga čekaju njene sestre i rođake koje mu uzimaju barjak da bi ga okitile darovima- još jedna „prepreka“. Mlade devojke posle nekog vremena vraćaju okićen barjak na kome nema šta ne visi.
Upitah radoznalo.
– Marina, je l majke ti ono vise gaće na zastavi?
– Ma kakve gaće, još se nisi razbudila.
Foto: Aska.rs
Međutim, bila sam ja i te kako budna, teško da uz veliku količinu adrenalina, emocija i trubače od osam sati ujutru ostaneš pospan. Visile su: košulja, plišane igračke, cucla, zvečka za bebe, peškir, kaiš, čarape i gaće, tačnije bokserice muške. Sve, verujem, ima neku svoju simboliku u koju se nisam udubljivala. E sada kada je dobio sve te dodatke na zastavi morao je da otkupi svoj barjak od lepe devojke, koja nije bila tako popustiljiva. Uz nekoliko minuta dogovora našli su svoju cenu i barjak je vraćen „vlasniku“.
Idemo dalje.
Kupovina mlade
Uz zvuke dobro poznate narodne pesme „Izađi mala“, došla je i ona. Divna bela haljina uz telo sa detaljma od čipke i dugim velom učinili su da izgleda kao princeza iz najlepše dečje bajke. Izlazi sa dvojicom najhrabrijih momaka, ruku pod ruku, blizanci su u pitanju i izgledaju kao da imaju između osam i devet godina. Sada dever treba da je „uzme“ od njih, ne bi li je odveo kod budućeg muža. S decom nije lako, trebalo je vremena da se nagode za cenu, ali uspelo je i to.
Foto: Profmedia
Poslednja barijera srušena. Mladoženja može da pristupi i pozdravi svoju izabranicu.
Predbračni doručak
11:30 sati, sada kolona u većem sastavu kreće ka restoranu u kojem je bila zakazana svadba. Opet na čelu sa barjaktarom, a iza njega mladenci, pa onda svi ostali. Svi trube, ludilo od energije, a ja vozim i gledam da li će barjaktar ostati bez nekog poklona uz put, da nam gore pomenute bokserice ne padnu na šoferku. Pucaju me emocije i pokušavam svaki trenutak da zapamtim jer zaboga, on se ženi. Drug, prijatelj, divan čovek.
Foto: Profimedia
U restoranu ekipa ima zakazan doručak, takođe uz trubače na kojem se, boga mi lepo i domaćinski jelo. Rakija je neizostavni detalj i ovde, jer svako želi više puta da nazdravi mladencima, a to se ne može uz kafu. Klasično srpsko predjelo, uz pečenje i salate su bile deo trpeze. Dugmići na pantalonama su počeli da se popuštaju, kao znak dobre klope. Nakon toga veći deo zvanica, i ja sama, otišlo je na presvlačenje i sređivanje za venčanje.
Venčanje
13:30 sati, najuža familija i prijatelji su se sa doručka uputila ka crkvi, tu iza ćoška. Intimnija atmosfera, prelepo oslikana crkvica, topla iako je napolju padao sneg sve u 16 i termometar pokazivao minus. Venčali su ih kum i stari svat, a mladina kuma je svakako bila za mladenačkim stolom i bila izabrana kao kuma iako nije imala neku „funkciju“. Mislim da je ovo prvi put da sam skoncentrisano slušala sveštenika šta priča, obično mi misli odlutaju u tim situacijama i ne fokusiram se na reči. Sada je govorio lepo, poučno i mudro, a u pauzama govora navirale su slike našeg poznanstva i svega što smo do sada prošli, a gde smo sada.
Foto: Profimedia
Zasuziše oči. E, prava sam žena.
Žurka
16:00 sati, opšte narodno veselje sa blizu 400 zvanica je počelo. Prvo uz lagane taktove pop muzike, da bi se tokom večeri smenjivalo više žanrova, za svakog po nešto. Od popa, roka, preko devedesetih, haus muzike, starogradske, narodne muzike, pa sve do srpskog kola i modernih narodnjaka. Vrhunac emocija je kao i uvek bio kada su imali prvi ples, ali i kada je ušao DJ i digao masu na noge. Malo ko je sedeo, i mladi i stari, svi su igrali vođeni mladencima.
Foto: Profimedia
Priznajem, najčudnije pesme sam čula na ovoj svadbi, ali i najromantičnije. Bilo je svega što jedno beogradsko dete nije ranije imalo prilike da čuje ili vidi bio gde u gradu.
I tu nije kraj
U sred slavlja, još jedan običaj je nastupio. Ušla je folklorna grupa u nošnjama i unela domaću pogaču i zamislite, rakiju. Očevi mladenaca su se sastali na podijumu kako bi prelomili pogaču i nazdravili. Narodno verovanje kaže da čiji otac odlomi veće parče ta strana će biti „glavna“ u kući, pobedu je odneo od mog druga tata. Nakon toga krenulo je zajedničko kolo koje je bilo potpuni doživljaj. Prvo profesionalni igrači, slatka dečica, a onda se sve zvanice priključiše.
Foto: Profimedia
Da li znate vi šta znači kada više stotina ljudi zaigra kolo na ovakvom slavlju? Ja ću vam reći, to znači da je svima mnogo lepo, da poštuju mladence, da su se dovoljno opustili da pokažu svoja umeća na podijumu, da ima puno znoja i osmeha, ali i dosta izgaženih cipela. Srećom pa sam bivši folkloraš, pohvatala sam brzo korake i stala između dva profesionalna igrača. Mlada je zasijala u punom sjaju kada se presvukla u kraću haljinicu punu karnera i obula starke. Žurka se nastavila do duboku u noć.
E tako, da li i sada mislite da je digitalizacija uzela maha i prebacila tradiciju u drugi plan?!
Na ovoj svadbi je digitalan bio samo fotoaparat i kamera profesionalnih snimatelja. Jeste, istina je, palio se Instagram, kačio se sadržaj, ali na tome nije bio akcenat. Uostalom, zar nije lepo da se i ovakva priča okači i vidi. Pa ko još gađa jabuku zarad mlade u 21. veku?! Mnoge devojke ne mogu da nađu šmekere koji će da pogode vreme prvog sastanka, a kamo li nešto više.
Foto: Profimedia
I možda je ovo sve previše i nije za svakog. Ja prva priznajem da takav tempo ne bih mogla da izdržim na svojoj svadbi, niti bih želela, ali to ne znači da nije lepo prisustvovati događaju kao što je ovaj i uživati u svakom momentu. Osećala sam se kao u nekom filmu, scena za scenom se niže, neizvesnost raste, baš kao i običaji, ludilo.
Rekli su „da“, u srcu svog grada i među ljudima koji su njima dragi i to je jedino važno, a običaji ko običaji menjaće se, nestajati, samo je važno da ih skroz ne zaboravimo jer su deo nas, naših potomaka, a uostalom šta ćemo onda da prepričavamo tamo nekad unucima i ostalim potomcima?! Zato i pišem ovaj tekst, neka ga, „da se nađe“.
Foto: Aska.rs
Ljubav je u fokusu, a način na koji će se ovekovečiti jeste sloboda izbora.
I dok pišem ove redove, osmeh je na licu sve vreme i utisak je isti baš kao i tog dana kad je bilo slavlje – nikad nisam bila na sličnoj svadbi i gledala iz „prvog reda“ sve te običaje.
Definitivno doživljaj za pamćenje.
Čestitam mladencima, još jednom!
Uspešno ste se prijavili
