Miriše.
Mraz u vazduhu.
Seta prošle zime.
Parfem koji projektuje sećanje.
Miriše na hladnoću i kuvano vino.
Na promrzle prste i topli zagrljaj.
Na tajne i lepotu ćutanja.
Na osmeh prigušen spuštenim pogledom.
Miriše na tvoj pogled.
Miriše na sve što nikada nismo rekli.
Na izrečeno.
Na nedorečeno.
Na suvislo.
Miriše na prošlo.
Na buduće.
Na naše.
Na moje.
Na tvoje.
Mraz se uvlači pod kosti kao sećanje pod jastuk sadašnjosti.
Igraju se senke misli.
Postojiš i dalje.
U koracima koje nismo prošetali.
U stazama koje smo sami napravili.
U razgovorima koji su se odigrali u glavi.
U razgovorima koji su se desili u očima.
U pogledu.
U glasnom smejanju usputnih ljudi koji paraju dan.
U tonu tuđeg glasa.
U dimu cigarete.
U kaputu prolaznika.
U bradi čoveka koji podseti na tebe.
U čašama alkohola, para do mene.
U uzrečici pesama.
U ritmu plesa.
U danu.
U tragu uličnog svetla.
U broju autobusa, koji više ne čekam.
U vremenu oko mene.
Miriše nova hladnoća,
Sluti staru toplinu.
Ušuškavam se u vazduh oko sebe,
Tu i dalje žive, delići tebe.
Mirišeš na sneg.
Uspešno ste se prijavili
