Saopštavanje dijagnoze neke bolesti za većinu osoba predstavlja veliki stres, a najteže je onim ljudima koji iznenada saznaju da boluju od raka. U našoj zemlji godišnje se u proseku dijagnostikuje više od 33.000 novih slučajeva obolevanja od tumora, a 21.000 osoba umre zbog nekog malignog tumora.
Samo u srpskoj prestonici, svake godine se kod oko 8.000 ljudi otkrije karcinom, a od raka umre više od 4.600 muškaraca i žena. U poslednjih deset godina broj obolelih od malignih tumora je porastao za čak 16 odsto. Prosečna starost obolelih žena je oko 60, a muškaraca nešto više od 63 godine. Polovina svih obolelih u Beogradu ima između 20 i 64 godine, a više od 80 odsto pacijenata je starije od 50 godina. Kod žena se najčešće dijagnostikuju maligni tumori dojke, zatim debelog creva, grlića materice i pluća, a muškarci najčešće boluju od malignih tumora pluća, debelog creva, prostate, mokraćne bešike i želuca.
U poslednje vreme se dosta govori o aktivnom učešću pacijenta o donošenju odluke za vid terapijskog lečenja. Poslednja istraživanja u Grčkoj, kao i u Srbiji pokazuju da 71 odsto pacijenata preferira „pasivnu“ odluku, to jest sluša odluku lekara, 24 odsto preferira ulogu „saradnika“ (informiše se putem medija ili na internetu), a samo pet odsto želi „aktivnu“ ulogu, odnosno da sam odlučuje o terapiji.
Psiholozi i psihoonkolozi u ovim situacija imaju veoma važnu ulogu.
Kako ističe Vesna Kostić, specijalista kliničke psihologije, bračni i porodični psihoterapeut sa Klinike za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije, dijagnoza karcinoma je akutna reakcija na stres i stavlja pacijenta u stanje biološke bespomoćnosti pred situacijom u kojoj se nalazi.
Osnovni simptom koji tada dominira je strah koji može da „preplavi“ pacijenta toliko da inhibira svu njegovu energiju koja mu je data da se bori sa bolešću. U ovoj ranoj fazi karcinoma najintezivniji je strah koliko će sa svojom bolešću predstavljati opterećenje porodici, strah ko će im biti socijalna podrška u bolesti (najčešće su to partner, deca i dobri prijatelji), strah od fizičke patnje (koju očekuju u terapijskom procesu), bojazan od smrti i onaj vezan za novac.
– Prva reakcija na dijagnozu je stanje šoka, zatim sledi faza poricanja, tu je i faza depresije, osećaj bespomoćnosti i beznadežnost, ljutnja i bes kao odbrana od depresije. Kako će se reagovati na dijagnozu karcinoma zavisi od strukture ličnosti pacijenta jer mnogi ostaju u fazi besa zato što je teško proći kroz razdoblje bola, a nema ničeg lošeg u bolu jer je on zdrav način da se izborimo sa nesrećom i patnjom. Kako će osoba reagovati kad mu se saopšti teška dijagnoza zavisi i od njegovog aktuelnog psihičkog stanja i sveukupnog načina ponašanja kada su u pitanju stres i bolest u pitanju. Svi reagujemo različito na iste situacije i zato nema tačne i pogrešne reakcije na ozbiljnu krizu. Uvek imamo dva izbora: da krenemo dalje i prihvatimo ono što nam se dogodilo i da ostanemo da živimo sa besom i ogorčenošću, a to nikome nije donelo dobro – smatra Kostićeva.
Foto: Profimedia
Veoma je, po njenom mišljenju, važna informisanost pacijenta, jer mu ona daje mogućnost, pomaže da ima kontrolu nad onim što se dešava i smanjuje mu osećaj anksioznosti i ugroženosti i svakako mu poboljšava kvalitet života. Nekim pacijentima više odgovara „informativni stil“ u vezi sa saopštavanjem činjenica o njihovoj bolesti, a drugima „savetodavni“. Doktor je taj koji treba valjano da proceni pacijenta koji se nalazi preko puta njega i na koji način treba da mu saopšti i dijagnozu karcinoma kao i informacije u vezi terapije koja ga očekuje.
– Pacijent treba da oseti da je doktor zainteresovan za njega, da brine, da mu je predložio sve mogućnosti u vezi sa njegovim lečenjem. Doktor mora da napravi atmosferu u kojoj će stres biti ublažen a to je poverenje i otvorena komunikacija. Veoma je važno da lekar ne šalje dvosmislene poruke u pogledu neželjenih efekata terapije. Pacijenta treba obavestiti o mogućnostima kojima se raspolože za ublažavanje efekata predložene terapije: lekovima za somatske promene i psihoterapiji (REBT relaksacija, kao i bračna i porodična savetovanja). Ovim ce se ublažiti stres i psihološki efekti terapije indikovane od strane konzilijuma lekara. U Klinici za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije postoji savetovalište za psihoonkologiju u kojem tim lekara psihijatar, psiholog kao i somatski lekari edukuju pacijenta o tome šta može da očekuje od ove bolesti i učimo ga raznim veštinama i tehnikama zbog boljeg kvaliteta života. Radi se i edukacija članova porodice o tome kako i na koji način mogu da se nose sa bolešću da bi bili što je moguće bolja podrška obolelom pacijentu – ističe Vesna Kostić.
Veoma je važno da pacijent bude oslobođen straha (šta ce biti sa njim i njegovom bolešću), da ima nadu o uspešnosti ponuđene ili izabrane terapije, da ima poverenje u svog onkologa jer će mu to sve smanjiti anksioznost, depresiju i nivo distresa. Što se tiče podrške, ako pacijent nema svoju bližu porodicu on se oslanja na svog prijatelja u kojeg ima najviše poverenja. Prijatelji su često podrška čak i onda kada pacijent ima svoju porodicu.
Uspešno ste se prijavili
