Tebi koja si sijala samo da bi osvetlila tuđi mrak. Tebi koja si zaboravila da se smeješ. Tebi koja si zaboravila kako je to da budeš zasmejana. Tebi koja si zaboravila sebe.
Seti se ko si.
Toliko nam je lako da se utopimo u druge osobe. Preuzmemo njihove navike, boli, dane. Zaboravimo svoje želje, jer smo se toliko trudili da zadovoljimo tuđe, da smo negde usput prestali da budemo njihova želja. Šta kada želje prestanu? Kada mi prestanemo da budemo željeni? Kada smo podrazumevajući deo dana, a ujedno postanemo nedovoljno zanimljivi da nekome značimo u tom danu? Da li se ljudi brzo potroše, ili je vreme fitilj koji se lako zapali, a još lakše izgori? Gde se izgubimo u moru dana koje zajedno gradimo sa nekim?
Gde prestanemo da doživljavamo sebe kao „ja“, i nestanemo iza „mi“? Gde, i kada, neko ode iz tog „mi“, bez da nas je obavestio o tome? Koliko je u redu kompromisno stopiti sebe sa nekim, bez da se potpuno izgubimo zarad druge osobe? Da li se kvalitet bilo kog odnosa meri kompromisom u njemu? Znamo li šta kompromis znači? Čini mi se da je danas kompromis zamena za diplomatsku konstataciju da neko u odnosu trpi. A to nije kompromis, to je siguran korak prema kraju. I šta onda kad se između svih tih pokušaja kompromisa, tešenja, da ste i dalje na pravom mestu sa pravom osobom, okrenete i shvatite da više niste? Zašto ljudi ostaju? Da li je ostanak zapravo precenjen? Ja mislim da nekada jeste. Toliko se sjajnih odlazaka treba dogoditi da bi neko došao do vas.
Svi smo mi kockice jos nesložene slagalice. Nekada pogrešan komad jedne, morate odvojiti od druge, da bi našla svoj pravi par. I nema ništa loše u tome. Ni u odlascima, ni u rastancima. Loše je kada od toga napravite tužan događaj. Kada se rastanete od nekoga ko je bio vaš pokušaj dela slagalice, kao da to nikada nije bio. Kada ste najpoznatiji stranci, samo što za razliku od onih pravih, vi sebi glumite nepoznato. Glumite da nikada niste delili dane, delili osmehe, da nikada niste bili međusobna želja, da nikada niste birali jedni druge. I u tome i leži ceo teret, tog „mi“ momenta.
Nije dovoljno samo da ostanete, potrebno je da se birate. Svakog dana, svakog jutra, iznova. Da ne dozvolite da vam se pogled ugasi kada vidite osobu, koja sa vama deli dane dugo. Da uprkos tome što imate tu privilegiju da vam se pogled navikao na onaj prekoputa, vreme samo nadograđuje njegovu dubinu, i bliskost. Da vam ono ne bude izgovor za nestanak svega onoga što ste kod nekoga voleli. Da ne tražite izgovore u tome što vam pogled traži nekoga drugog. Da ne tražite izgovore u tome što vas neko više ne gleda kao ranije. Ne postoji izgovor za to što vas neko podrazumeva. Ne postoji izgovor za to što vas neko više ne vidi. Ne postoji izgovor za ostanak, ako ste odavno otišli od svog partnera, samo ste to zaboravili da saopštite i njemu i sebi.
Tebi, koja čitaš ovo, a nisi odlučila. Tebi koja ostaje, a odavno je otišla. Tebi koja se plaši da ode i nakon odlaska. Voli sebe dovoljno, da budeš birana svaki dan iznova. Voli sebe dovoljno da biraš bolje, od toga da ostaneš, da bi ostala.
Nijedan ostanak u poznato lošem, nije bio bolji, od odlaska u nepoznato dobro. Nijedan nije, i nijedan neće.
Počni da biraš.
Uspešno ste se prijavili
