Vjera Mujović: Smešni su mi ljudi koji „drže do sebe“, život ih uvek demantuje

Jednog jutra, posle neprospavane noći, muka oko bolesti u porodici. mnogo obavljenih telefonskih razgovora, otišla sam kod frizera. Posle je trebalo da idem na snimanje jedne emisije, pa sam bila doterana i našminkana. Još kosa i – to je to.

„Vjera, vidi se da živiš kao princeza!“, rekla mi je devojka iz salona. Znala sam šta sam preživela neposredno pre toga, kakvo sam jutro imala do dolaska u salon. Deo sam joj i ispričala, želeći da joj objasnim da ljudi mogu imati više aspekata, velike muke, ali i sjajne oklope i dobre odbrambene mehanizme. Kao da ništa nije dopiralo do nje. O meni je stvorila sliku lepe princeze, koja živi luksuzno i lagodno, koja je uvek nasmejana, zadovoljna, doterana, bez patnje i mraka. Prvo sam bila tužna što ta žena vidi samo pojavno, a onda sam shvatila da to govori dobro o meni, jer svojim mukama ne uništavam svakodnevnicu drugih. Ne govorim o porodici i o svojim najbližim prijateljima. Mislim da ovaj naš život – jedini život sada i ovde – zaslužuje da budemo delikatni prema njemu, a samim tim, i prema sebi.

Jesam ja napisala celu knjigu o svom bolu, ali možda je još važnije što se on više ne primećuje na meni, Nema lamenta. Složićete se da se svi divimo ljudima koji su u velikim bolovima i bolestima dostojanstveni. Kada shvatimo koliko smo nevažni, život će zaista postati lakši. Sve se promeni u deliću sekunde, iako imamo velike planove. Čovek može da planira samo kratkoročno, drugačije neće ići. Moja povreda me je tome naučila.

Knjigu „Nisam ovako zamišljala život“ napisala sam da bih, u stvari, mogla da zaboravim ono što mi se dešavalo. Napisala sam knjigu jer mi je bilo potrebno da sebe i događaje posmatram sa strane, sa dozom crnog humora. Posle ruke, koja je visila samo dva centimetara vezana za moje telo i opštih anestezija, ništa se ne može uzimati zdravo za gotovo. Teška povreda, koja je sada iza mene, značila je raskid sa mojom razmaženošću, sebičnošću i srčanošću. Žao mi je što sam se nekada grčevito borila za neke efemerne stvari. Kad sebe ne shvatamo ozbiljno, život je lepši, lakši i srećniji. Smešni su mi ljudi koji „drže do sebe“. Život ih uvek demantuje.

Olga Kniper, glumica proslavljenog Moskovskog hudožestvenog teatra i supruga Antona Pavloviča Čehova, moja je najnovija pozorišna uloga. Živela je sa Čehovim poslednjih šest godina njegovog života. Čehov je umro u 44. godini. Dvadeset godina je izbacivao krv. Lekari su ga terali na jug, na Krim. Olga je bila glavni tumač njegovih drama, igrala je njegove glavne heroine. Morala je biti u Moskvi. Velika ljubav, veliki poslovi, velika razdaljina…Nemogućnost da se besposličari, potreba za stvaranjem, za ispunjenjem trenutka, dana, života… I naši mali životi imaju iste dileme i paradokse. Dobro je dok se pitamo, dok radimo i rešavamo, delamo i mučimo se.

„Lepota je odstranjivanje svega suvišnog“, rekao je Mikelanđelo. Dok ovo pišem, nalazim se u Rimu i često se susrećem sa njegovim stvaralaštvom, kao i delima drugih velikih umetnika. Susrećem se sa lepotom koju su stvorili umetnici, čuvali i negovali mnogi ljudi, a uništavali vreme, život, opet ljudi i ljudski sukobi. Ovo leto, provela sam sa Klarom Malro, Leonor Karington i Milošem Crnjanskim. Koliko različite lepote, koliko snažnih ličnosti, koliko različitih civilizacija, koliko sukoba, ratova, bolesti. To su tri autora i knjige iz vremena koja se presecaju. Dve velike žene i mnogo snažnih stvaralačkih ličnosti – toliko putovanja, toliko razgovora, toliko doživljaja, toliko slika, toliko knjiga, borbi, ratova… Punoća života, radoznalost, rad, sloboda…

Čovek nije svestan koliko malo stvari zaisti zavisi od njega. S druge strane, svako mora da uzme život u svoje ruke i da ga živi ispunjeno, aktivno i vredno. Što manje uzaludnih razgovora, praznih priča, loših misli, razglabanja o tuđim životima…

Bogatstvo je u trošenju sebe, u davanju. I lepota je u tome. Koliko su lepi antički teatri, antički hramovi, stare crkve… Tako je i sa ljudima. Duh i duhovnost daju čoveku lepotu. Mladost je svakako lepa. Ipak, lepota je još dublja u iskustvu, doživljaju… A tu su, sigurno, i duhovnost i zdravlje.