Svi strpljivo čekamo pola osam, otvaranje carstva zvanog Zdravstvena ustanova.
„Svi smo mi matori i bolesni, a kad je lekar u pitanju ne zna se ko je brži od nas kljakavih, polomatasmo se ljudi“, neka ženica komentariše naglas, brk mi se smeje. Zapravo je baka, ali po načinu govora i britkom jeziku rekla bih ipak ženica. Bila je među prvima u „juriš na šalter“.
Deda moj ide svojom maršutom, ni previše brzo ni previše sporo, onako stabilno, odlučno, vojnički, pratim ga, gleda strogo ispred sebe. Oduvek je voleo da predvodi porodicu, pa sta god da je u pitanju, puštam ga, i stapam se u masi svih tih starijih ljudi odmah iza njega.
Čekaonica državnog Doma zdravlja, nije bogzna kako reprezentativna, ali kad je načičkana interesantnim ljudima poprimi drugi neki izgled, bude mi čak i simpatična. Primetih kako su svi doterani, pomislih kako verovatno većina prisutnih ljudi slabo izlazi iz kuća, i da im je odlazak kod izabranog lekara događaj za koji se dosta dugo unapred pripremaju, i događaj o kojem posle pričaju.
Gore pomenuta bakica se smestila ispred vrata sobe do nas, smeška mi se, ja uzvraćam. Nismo previše blizu ali dovoljno da nam se pogledi preklope. Imala je i neku doskočicu ali nisam je ispratila pa sam se samo univerzalno ponovo osmehnula. Lep kostim je obukla, boje lešnika sa nekom svilenom maramom oko vrata, a mantil preko ruke, pa na stolicu pored.
Bilo je rano proleće, ali se zima jutrima osećala u vazduhu i dalje.
Elem, s druge strane dvojica komšija započinju priču koja mi privuče pažnju. Na pitanja levog čike „Kako si? Gde te ti je supruga, zbog čega si sam došao?“ , desni čika odgovara:
„Bili smo u braku dosta dugo, čitav moj zivot, a i njen čini mi se, samo smo jedno drugo imali, i dalje se imamo. Umrla je pre dve godine i tad sam dobio glaukom. Silne sam lekare obišao, da ti kažem, dosta para sam davao za lečenje, ali džaba. Ja sam zapravo umro pre dve godine, a ona je samo sahranjena.“
Ostala sam zatečena. U glavi su mi odzvanjale reči „ja sam umro, ona je samo sahranjena, ja sam umro, ona je samo sahranjena..“
Eto je, definicija ljubavi osamdesetogodisnjaka, pade mi u ruke tek tako u Domu zdravlja.
Kakva snaga, naježih se.
Morala sam da podignem pogled i drago mi je da jesam, jer videla sam jednu lepu dušu koja voli, njemu su se oči zacaklele, mile oči, noge su mu bile prekrštene. Pomislih koliko je to divno. Želim tu definiciju ljubavi definitivno da živim. Ako ja umrem prva, želim za mog čoveka da budem samo sahranjena, a zapravo živa, isto da bude i sa njim u obrnutoj situaciji. Verovaću da se to i dalje dešava i živi.
Čoveče.
Da se imamo i kad se nemamo. Da se uvek voli dokle god se živi, jer živiš zapravo dokle god voliš.
Bakici preko puta bi nejasno što sam pažnju usmerila na gospodu pored sebe, kao da sam je malo ignorisala, potrudila se da napregne uši da čuje, videlo se to, ali nije uspela- draž njenih godina, i pored toga joj se posle opet univerzalno osmehnuh. Deda je ubrzo u momentu bio prozvan da uđe, a i ja sa njim, ne bi li čula šta doktor ima da kaže, pošto njemu sluh nije jača strana, kao ni ženici preko puta-ah te devedesete.
A pomislih biće jedan sasvim običan dan, kad ono međutim, vratih se kući bogatija za jednu lekciju i to životnu. Nije li to fantastično?!
Uspešno ste se prijavili
Izvor:Anđelka Popadić
