Bila sam mala, nisam shvatala. Tako je moralo. I ako mi se nije sviđalo, moralo je. Nisam bila ljuta, samo tužna. Ali kad god bi se mama pojavila na vratima sreća bi ispunila sve. Sad znam, da je ljutnja bolje stanje, ali tuga je zdravija. Zaboli, isplačeš se, pa nastaviš dalje. Ljutnja ume da pusti korenje, da se učvrsti. Onda guši, davi, steže.
Kasnije, opet me je bolelo odsustvo nekih ljudi. I danas me boli. Ali sad znam da je možda tako bolje. Živim sa tim, i cenim ljude koji znajući mene ostaju. Ostaju da delimo ljubav, da delimo prijateljstvo, da delimo dobre i loše dane.
Ovo je jedan dobar dan. Nisu svi tu pored mene. Zbog nekih mi je drago, a zbog nekih i danas mogu da zaplačem. Knedlu u grlu već osećam, pa ću skratiti ovaj tekst… Htela sam vam reći da volite one ljude koji su tu. A da poštujete one koji više nisu tu. Nisu nam potrebni ljudi, već ljubav koju nam daju. Neki su nezamenljivi. A opet, neki će umeti bolje da nas vole.
Čekajte. „Strpljen – spašen“. Ni meni se ne sviđa, ali mora tako.
(Preuzeto sa sajta Classic And Romantic )
Uspešno ste se prijavili
