Tad znam dan je lep. Sve odmah postane lakše. Mada se sve teško stavlja na posebno mesto, u tamu, ispod kreveta. Radi se sve da ono lakše ispliva na površinu. Kada je mračno onda je obrnuto. Lakše odlazi kroz prozor, a teško guši, ne diše se ili se teško diše.
Mada ja sam se navikla, malo grlim teško, malo grlim ono lakše. Balansiram. Lakšim se nagrađujem, sa težim se borim. I lako i teško dobijaju podjednako moju pažnju. Lakše dobija više ljubavi. Ostalo je isto. Ravnopravno. Imaju me vremenski podjednako na raspolaganju. Ali sa lakšim uživam više, vreme brže prođe. Dan se skratio, pa mi ovi hladni dani ne idu na ruku. Ono lakše sad zahteva više vremena nego inače, zahteva da se greje i ušuškava. Teže me ganja po mraku, čim zađe sunce. Ne da mi da odmorim.
Često sam umorna. Često ne spavam i kada spavam. Pa onda lakše ostavim da grlim noću, kad je tiho. Tad je to naše vreme, niko nas ne prekida. A teže dresiram preko dana da me ne muči previše. Držim ga na distanci, pa mu se oprezno približim. Ali uvek rešimo sve na kraju. Odrasli smo ljudi, naposletku.
Ne mogu bez lakšeg. A ne mogu ni bez težeg. Lakše me uči da postoji nada, ljubav, vera. Teže da mogu, da sam jaka, da sam hrabra. Jedno bez drugog nemaju smisla. Postojanje jednog objašnjava i potvrđuje postojanje drugog.
(Preuzeto sa sajta Classic And Romantic )
Uspešno ste se prijavili
