Da bi istinski bili srećni, i zadovoljni sami sobom, moramo spoznati svaki kutak svoga bića. Svaki deo onoga što nas čini upravo takvima kakvi jesmo. Kakvi bi želeli da budemo. I pustiti ga da živi kroz nas. Da diše.
Najviše volim kada u tom ogledalu vidim njen odraz. Način na koji njeni prsti prolaze kroz tu kosu. Pogled, koji budi svaki deo moga tela. Strastven. Zavodljiv. Savršen. Kao izjutra, kada otvori oči i pogleda me pravo sa njima.
Znam, da samo zbog toga što mogu sebe videti u njima, ja sam bolji čovek. Sigurniji. Jači. Privuče se ka meni. Svaki njen korak je lak. Prijatan za videti. Ići u korak sa njim. Čekati ga sa nestrpljenjem. Nadati mu se. I pre nego usnama svojim dodirne moje, baš kao i u tom ogledalu, ona donju zagrize i stavi među svoje zube. Naglo okrene glavu skroz u drugu stranu. Ona vidi moju želju za njom. Moj pogled koji ne silazi sa nje niti za jedan jedini tren. I dok njeni prsti klize po vratu, očima sakrivenim pod tom kosom, za tren, ali samo za jedan kratki tren, ona me traži sa njima. Da li još uvek idem za njom?
Foto: Profimedia
Misli da je ne vidim kako me gleda. Ili možda pak, zna, ali me samo pušta da tako mislim. Kao kada je čekam da izađe iz zgrade. Iz prodavnice u koju je ušla na brzinu da nešto kupi. Dok u knjižari gleda knjigu za koju joj je neko rekao da je prosto mora pročitati. Tako i ja listam nju svaki dan. Upijam sve ono što dolazi od nje. Način na koji ta rolka izlgleda na njoj. Te uzane farmerice. Šal koji skriva njen vrat. Kaput koji je greje kada joj je hladno. Njena majica. Bela, na bretele, koju leti obožava da nosi. Pored koje se nazire njena mekana, sjajna koža.
Njena ruka, koja odlazi napred, od nje. Fokus na to da li se svaki deo njenog tela pomera baš onako kako treba, kako ona želi. Okret. Pokret ramenima, koji u isto vreme bude i njene grudi. Njen struk, koji dolazi tik posle tih gornjih pokreta. Ona zna da mesta za grešku nema. Ali da, čak i ako je napravi, to neće biti mnogo strašno. Jer će uvek biti vremena da se sve to popravi i poboljša. Da što bolje upozna svoje telo i ono što sa njime može da uradi. Kao i onda, kada iz iste te zgrade, prodavnice i knjižare izađe, i pusti svoje ruke da krenu napred, od nje ka meni. Dozvoli mi da je čvrsto zagrlim i privijem uz sebe. Da spusti svoju glavu na moje rame. Meni dopusti da tu, između njenog ramene i vrata, spustim svoje usne. Poljubim je. I da, skoro savršeno, odmah za tim, kao i u toj igri i njenom plesu, njene grudi dotaknu moje. Prislone se čvrsto na njih. Svojim dlanovima ne puštajući njene bokove ni za sekund da odu od mene.
Ona zna. Vidi sve. Oseća. Samo me, ponekad, kao i ja nju, pušta da mislim drugačije. Da se tako sve više osvajamo. Nikada ne prestajemo da mislimo jedno o drugome. Jedno na drugo. Da se tražimo pogledima. Bez obzira na
Foto: Profimedia
mesto. Da rastemo i napredujemo zajedno. Osećamo ono što drugome prija. Što voli. Ona zna da sam tu. Kraj nje. U odrazu tog ogledala dok igra. Ispred zgrade dok ne izađe, prodavnice dok to nešto ne kupi. Knjižare, dok traži sve ono što bi želela da čita. Ujutru, kada prva otvori svoje oči, i ugleda svetlost dana. Ona zna da pratim taj njen korak, to sve što želi da usavrši. Možda neće ni stići da mi kaže, a ja ću već to videti kako izbija iz nje. I osmeh koji krasi njeno lice kada shvati koliko joj sve to prija. U tome trenu kada se okrene ka meni. Želeći da to podeli samnom. Učini svoj stil još lepšim zbog toga. Još boljim. Baš onakvim kakav joj je potreban.
„Divno je…
Kad izlazim na svetlo,
Dok priviknu se oči,
Ja znam da nisam sam.
Divno je…
I ne događa se često,
Taman toliko,
Da sam o njoj ovisan.
Bože divno je…“
Uspešno ste se prijavili
