U perodu odrastanja svakog deteta dolazi do perioda adolescencije ili razvoja u kome se javljaju osobine koje do tada niste prepoznali. Tako dete koje je bilo veselo i razdragano, odjednom postaje povučeno, stidljivo i vi ne znate kako i kada se to dogodilo.
Foto: Profimedia
– Socijalna fobija je intenzivni i nelogični strah od pojave, stava ili ponašanja drugih ljudi koji mogu da nas ponize ili uvrede, ili u čijem prisustvu osoba može da učini nešto neprihvatljivo ili nepristojno. Sa kliničkog aspekta, socijalna fobija se može javiti kao strah od crvenjenja, strah od osoba suprotnog pola, strah od javnog nastupa, strah od ispita, strah od pogleda ili kritičke procene, generalno strah od ljudi ili na primer strah da nešto nije u redu sa fizičkim izgledom. Sve ove tegobe mogu se javiti veoma rano, možda već u adolescenciji, i najveći broj klinički razvijenih oblika postoji već u ranim dvadesetim godinama- kaže dr Aleksandar Misojčić.
Ukoliko se vaše dete teško snalazi među vršnjacima, povlači se i ima problem da pronađe svoje mesto u društvu, polako na suptilan način treba da mu pomognete da se izbori za sebe.
– Za svakog roditelja je od velikog značaja odgovor na ptanje „Šta ako primetim da je moje dete stidljivo?“ Stidljivost nesumljivo ima nasledni karakter. Roditelj može da prepozna da se njegovo dete jednostavno ne snalazi u novim i nepoznatim situacijama, da postaje razdražljivo ili da ima gastrointestinalne tegobe, možda da se pribija uz majku ili da pokazuje spremnost na ostvarivanje kontakta tek nakon određenog vremena. Stidljivost i socijalna fobija jesu slični fenomeni i imaju izvestan stepen preklapanja. Stidljivost je jedna od normalnih osobina temperamenta i kao takva ne remeti u toj meri ponašanje i domen funkcionisanja kao što je slučaj sa socijalnom fobijom- objašnjava Aleksandar.
Foto: Profimedia
Razgovarajte sa vašim detetom , nikako ga nemojte pritiskati ili insistirati na promeni ili upuštanju u kontakte ako mu je neprijatno. Dajte mu vreme da se izbori za sebe i na tom putu mu pomozite na što bolji način.
– Ovakvo ponašanje nosi određene rizike da dete ostane izolovano među vršnjacima i da teško to podnese. Ali zadatak roditelja je svakako da tome ne doprinese. Neki roditelji u takvim situacijama imaju naglašenu želju da sve urade umesto dece, prezaštićuju ih i tako ih još više sputavaju. Druga grupa roditelja ide u suprotnu krajnost i ispoljava negativan stav prema takvom detetu, postaju nestrpljivi, kritikuju ih neretko i pred drugom decom. Mali čovek jednostavno mora da se nauči prilagođavanju, takvu decu treba jednostavno prihvatiti i omogućiti im da polako postaju sve hrabrija. Ako roditelj ne potrči da baš posle svakog uzbuđenja uteši dete, ono će vremenom naučiti da je neminovno da se susretne sa situacijama koje mora da nauči da prevaziđe. Decu ne treba prezaštićivati da nam se to ne bi vratilo kao bumerang. Naravno, ovo se odnosi na one svakodnevne bezazlene kontakte sa nepoznatim situacijama koje se javljaju tokom odrastanja- kaže Aleksandar.
Uspešno ste se prijavili
