Ljubica Vujović je već u sedmom razredu prebačena u gimnaziju jer je išla u specijalno odeljenje za obdarene za matematiku, fiziku i programiranje. Ovo je bila prekretnica u njenom životu jer su se tada razvila njena interesovanja i na kraju osmog razreda bila je kvalifikovana među šest najboljih studenata u Srbiji i predstavljala je Srbiju na Olimpijadi matematike u Azerbejdžanu.
Danas , njen život izgleda kao odlomak nekog naučno fantastičnog romana. Ona je mlada, lepa i zaljubljena naučnica koja se verovali ili ne bavi robotima.
Kako si shvatila da imaš talenat za matematiku?
U startu me je uvek sve zanimalo, bila sam ultra radoznalo dete i fino sam učila i pratila u školi. Kada su krenuli da se rade zadaci iz matematike to je za mene bilo otkrovenje. Shvatila da ako uvidim patern nekog zadatka, to nije značilo da rešavam samo taj nego i mnogo sledećih zadataka. Ta prediktivnost mi se jako dopala i kako su se nizali teži zadaci to sam bila motivisanija. Tako sam odlučila da se otisnem u inženjerske vode, iako nije uvek bilo lako. Želja za znanjem mi je pomagala u svim izazovima i tako sam ostala na tom putu.
Foto: Jakov Simović
Kako je izgledalo tvoje detinjstvo?
Imala sam sreće što sam uvek bila okružena „štreberima“ pa je to nama bilo kul. Kada sam prešla u to ogledno odeljenje svi smo se takmičili ko će biti bolji tako da je u našem krugu bilo bitno biti štreber. Bilo je raznih stvari u odrastanju, ali sam ja uvek znala šta su moje vrednosti, a to nije da fizički istaknem sebe nego da nešto osvojim, naučim i pokažem svoje znanje. U tinejdžerskom periodu je bilo trzavica i nesigurnosti, ali uz porodicu i podršku je sve bilo lako i izvodljivo.
Da li matematika pomaže u stvarnom životu?
U nekoj meri možda da, jer sam dosta analitična i onda brinem i primećujem dosta stvarni. Sigurna sam da podsvesno to ima veze, ali nikako ne mogu da odredim tačne situacije kada to izlazi na videlo. Ipak, svi ljudi koje se bave naukom iako imaju dosta realnog znanja, često su dosta maštoviti. Moje matematičko rezonovanje može da reši problem, ali često pre nego što mi se nešto desi ja zamišljam kako sve to pričam ili radim i vidim sebe u budućnosti.
Kada sam upisala fakultet, došla sam iz jedne totalne slobode u dosta predavanja, vežbi koje su sasvim definisane. Sve mi je bilo lako i nisam bila zadovoljna jer sam mislila da je to mesto gde mi se otvaraju veliki akadmski prostori, radim na velikim problemima i provodim sate u čitaonici, ali se svelo na tome da sedim i vežbam zadatke da bi bila što bolja. Brinulo me je da li ću biti dobar inženjer i zato sam stalno tražila neke nove prilike i vannastavne aktivnosti. Fakultet iako nam daje širinu i pruža znanje, potrebno je da radimo sa strane na sebi jer nas to razlikuje od ljudi koji ostaju zadovoljni onime što im je neko drugi odredio da treba da znaju. Mislim da je to ono što nam pomaže u životu, ta potreba da se nadograđujemo.
Da li si nekada imala problem što si žensko u svetu nauke?
U tehničkom svetu vas ne gledaju istim očima ukoliko se ističete izgedom i to je išlo do te mere da sam ja godinama sasvim skraćivala nokte, skidala nakit i šminku i uklapala se u sredinu na uštrb onoga što želim. Tada nisam imala dovoljno samopouzdanja da odem našminkana i kažem kakve veze to ima, ja sam stručnjak. To sada znam da nije bitno, jer se vremenom iskristališe ko je dobar u poslu a ko nije, ali mnogo devojaka zbog tih predrasuda, ukoliko nemaju dovoljno snage, samo odustanu. Tužno je što devojke nisu ohrabrene da se afirmišu i streme ka liderskim pozicijama, ali to je i problem našeg društva i sa tim bi trebalo da se borimo. Žene svuda u svetu prolaze težim putem ukoliko žele iste pozicije kao muškarci.
Foto: Jakov Simović
Kako izgleda tvoj projekat sa robotima?
Kada sam dobila priliku da budem deo Rajs Univerziteta u Hjustonu, to mi je otvorilo nove poglede. U Srbiji se nisam bavila istraživanjem u pravom smislu te reči, ali ovde su me pitali koji projekat mene zanima i šta je to što bi me interesovalo. Tamo sam se bavila pravljenjem sistema koji će pomoći robotima da postanu socijalno koolaborativni. Da bi mogli da ih korisitmo oni moraju da nas razumeju i budu laki za upravljanje jer meni ne treba robot koji će brzo nešto uraditi, već onaj koji će zapravo samo uraditi to što sam mu rekla. Moj projekat je da iskombinujem gest i glas, tačnije ako mu ja kažem podigni ovo da on zna tačno šta treba da podigne.
Da li u svetu nauke ima odricanja i imaš li vremena za ljubav?
Meni su uvek servirali da ne možeš imati i jedno i drugo i da moraju da postoje komprosmisi, na primer ukoliko imate dobre ocene onda ne možete da izlazite, ili ukoliko si lepa onda nisi pametna. Imala sam razna odricanja, ali to nikada nije bilo tako da se ne družim ili ne volim, jer mislim da je to ono što je najbitnije. Imam tu sreću da mi je stabilno porodično jezgro i da imam divna prijateljstva i stabilnu vezu sa dečkom kog volim. Nijedna nagrada ili prizanje ne može da me učini srećnom kao ti ljudi koji su deo mog života, jer su oni tu za mene svakog dana. Ne treba da se bira, jer ukoliko ste vredni, radni i ostanete skromni, nemojte da dozvolite da vam neko kaže da ne možete sve.
Pročitaj još:
Ona se svakodnevno bori sa OVOM dijagnozom, a ima samo jedno da poruči: Zavolite svoju bolest!
Uspešno ste se prijavili
