Trčanje zaista mislim da jeste način života, ne samo običan sport. Onog dana kada sam odlučila da trčim, ne tako davne 2015. godine, počela je nova era za mene. Nov život. I taj život nadograđujem kao i sebe samu, svakom medaljom i svakim pretrčanim kilometrom.
Prvi zimski polumaraton u Beogradu je juče održan. Mnogi su bili skeptični na šta će da liči ta trka, s obzirom na to da je decembar i da nama trkačima vreme baš nije išlo na ruku. Počele su i razne priče da se vezuju za taj polumaraton sa političkom konotacijom, ali sam za sve to bila gluva. Ne želim uopšte da povezujem tako divnu stvar kao što je trčanje, sa vremenom, politikom, Perom, Mikom ili Žikom, jer na kraju svega ja trčim radi sebe i to mi je najvažnije.
Moj tim i ja, Foto: Privatna arhiva
Moram priznati, posle vinskog polumaratona na Paliću (koji je bio u septembru), malo sam se bila opustila i nisam se tako lepo spremala za beogradski, samim tim odlučila sam da pretrčim 10 kilometara umesto 21.
Da lepo zaokružim ovu turbulentnu 2017. godinu, trkom u svom gradu.
Drugarica sa kojom trčim je često u šali pričala kako bi bilo „kul“ da pada sneg dok trčimo, ja sam poverovala da će možda baš tada da pada i da će biti bajkovito. Pogodite šta?! Baš je tako i bilo.
Ulice čiste, oko nas sneg i pahulje koje su nežno padale po nama. Ni previše napadno da nas poremete, ni previše blago da budu bljuzgave- taman. Temperatura je za mene bila odlična.
Uvek se vodim pravilom da se trkač oblači kao da je temperatura za 10/11 stepeni viša od trenutne, zbog zagrejanosti tela već posle drugog kilometra. U skladu sa tim sam pokušala i da se obučem, a napolju je bilo nula stepeni.
Poseban gušt mi je odabir trkačke kombinacije za određenu trku. O tome razmišljam najviše par dana uoči trke, međutim, kada je vreme ovako nepredvidivo treba sačekati jutro i prognozu, pa onda smišljati opremu za taj dan.
Ovaj put sam se odlučila za sive helanke, top, majicu dugih rukava, šuškavac, kapu, rukavice i fantomku za nos i grlo. Kako imam devijaciju nosa, nekad teže dišem i kontrolišem pravilne udahe na nos, a izdahe na usta, pa da mi ne bi pluća i grlo stradali, koristim trik zvani fantomka. A kapa je služila za sneg, da mi se ne natopi kosa vodom i da mi sačuva glavu od vetra. Svašta u toj glavi ima, ne smem da dozvolim da mi vetar napravi dar-mar i pomuti mi pamet, to ostavljam nekom drugom! Zatim, pretpostavila sam da će biti po koja bara uz put pa sam preko čarapa „obula“ kese za zamrzivač, pošto nisam stigla da kupim „profi čarape“, još jedan mali trik. Isekla sam viškove oko članka, da vešto to prikrijem.
Da vam kažem pravo, prijalo mi je što sam se baš tako obukla, osećala sam se komotno i lepo.
Adrenalin me je drmao već od ranog jutra, a kulminacija je bila na startu. Malo sam se kao zagrevala, ali ne temeljno jer sam zverala okolo i upijala atmosferu, ljude, kostime… svega je bilo.
Moj tim i ja, Foto: Privatna arhiva
Pre odlaska u predstartnu zonu, morale smo da se fotografišemo, a morali su i drugi sa nama. To još nisam doživela, da budem turistička atrakcija u sopstvenom gradu. Stranci, gospodin sa gospođom je zamolio da se fotografiše sa nama, dok su neki naši momci dobacivali „Tražite mu investiciju za našu zemlju, za trčanje“, „Sad kao i ženu fotografiše, izvadio se stranac“… Presmešno.
Elem, trka je počela! Ruta je promenjena, u poređenju sa maratonom, ovaj put sam trčala samo po starom Beogradu 10 kilometara.
Prvi put sam trčala dok sneg pada. Trčala sam ja i po minusu i po snegu, ali nikad baš dok pada. Osećaj je zaista idiličan.
Dok sam u glavi prolazila rutu uoči trke, pomislila sam kako će biti lepo protrčati pored Pravnog fakulteta, sa kojeg, posle mnogo godina učenja, imam diplomu. Mislila sam kako ću možda petsotinjak metara ili čak kilometar posvetiti toj ustanovi dragoj i prisetiti se perioda koji nije tako dalek, ali ne- verujte mi da mu nisam posvetila ni sekund u glavi.
Bila sam motivisana ljudima oko sebe, uzvicima, dahtanjima trkača i snegom. Inspirišu me za život svi oni koji su trčali tog dana. Kad kažem svi, mislim i na one mlade, zdrave, prave, podjednako kao i na one u srednjim godinama, a pogotovo na jednog dekicu sa više od 70 godina, pogrbljenog koji je trčao 21 kilometar. Duboki naklon.
Foto: Profimedia
Prva dva, tri kilometra nisam puštala muziku kako bih doživela atmosferu. Međutim, svi se utišaju negde posle trećeg, četvrtog kilometra pa mi tad pesme dobro dođu. Najteži deo ove rute, čini mi se, bio je deo oko Saborne crkve, pa sve do Pop Lukine ulice, a tu je bio 5. kilometar prva i jedina okrepa (voda) za nas koji smo trčali deset. Malo parče ulice, ali ubitačno, jaka uzbrdica.
Imam tu osobinu da dok trčim nađem nekog lepog trkača, odnosno, nekog ko ima lep i lagan korak trkački i da pratim pogledom njegove noge i tempo. Oni što hodaju me demorališu i uvek se trudim da njih izbegavam. Zapravo, oni su mi možda i najbolja motivacija, sada kada malo bolje razmislim. Ko zna koliko sam kilometara brže pretrčala baš zbog tih što malo pešače.
Uglavnom, kod Saborne crkve su svi hodali oko mene, na sekund me kao uhvatila panika, ali sam to iste sekunde primetila i odlučila da joj se suprotstavim. Stavila sam motor u zadnjicu i ubrzala što sam više mogla, samo da ih prođem, a kao zahvalnost dobih nizbrdicu u Pop Lukinoj ulici i bubnjare kao dodatnu motivaciju, na dnu iste, odnosno na samom početku Brankovog mosta. Hvala za to.
Posle tih pet, ostavila sam drugaricu iza sebe, trčala sam sama sa svojom glavom. Po vremenu za koje sam istrčala vidim da sam imala brži tempo, prijalo mi je. Lepa staza.
Kako smo svi mi živa bića koja misle, tako i ja, a tokom trčanja posebno. Neki vid psihoterapije i upoznavanja svojih udaljenih tačaka.
Mislila sam o ljubavi dosta, o emocijama generalno, ispoljavanju istih, kao i o podršci, različitosti ljudi, ali i o roditeljima. Mislila sam takođe o divnim trenucima koje sam imala mesec, dva uoči trke, koji će se produžiti nadam se, o zagrljajima, o poljupcima… Tako sam jako želela svesno da obojim ovu trku lepim emocijama iako sam bila malo poljuljana u sedmici koja je prethodila. Tako je to kad si žensko i kada te hormoni uzmu pod svoje, a ti još budeš lenja da se odupreš, pa im dopustiš da upravljaju tobom koji dan.
Foto: Profimedia
Sve je dobro i biće još bolje! Smejem se i dalje od pomisli na trku.
Ono što me je posebno obradovalo je to što puno vremena nisam ni o čemu mislila, na to sam najponosnija, zaista. Potpuno sam bila u stanju da zaustavim misli, budem u trenutku i samo trčim. Koliko god ja „radila na sebi“, vežbala disanje u tišini, retko kad se to desi, osim dok trčim. Kratka je staza pa nisam imala vremena za odlaske u dubioze, ali za lepe misli je bilo vremena kao i za pomenuto stanje bez misli. Uspela sam!
Na startu uz uzvike „Anđelka, bravooo, bravooo!“, dočekala me je velika podrška zvana mama!
Za sat i tri minuta istrčah svoju poslednju trku u ovoj godini i već jedva čekam sledeću, da vidim koja trkačka iskustva će mi ta doneti i kojim lepim emocijama će ona biti prošarana.
Da li si ti trčala trku i kakva su tvoja trkačka iskustva?
Pročitaj još:
Pas je najbolji partner za trčanje, ali pre ovakvog treninga morate da naučite OVE stvari
Trčanje je poseban osećaj: Euforija, radost i zdravlje u isti mah
Uspešno ste se prijavili
