Bio je običan dan kao i svaki drugi. Znate ono kad izvadite krv, pa odete da uzmete rezultate. Još sam posle toga negde i žurila. Međutim, nije bilo tako lako. Sestra mi nije dala rezultate. Molim Vas, sačekaćete doktorku. Prošla mi je kroz glavu misao da nešto nije u redu, ali odmah posle toga: ma daj, neće to tebe, prestani sa crnim mislima.
Međutim, ozbiljnost na licu doktorke koja je došla, pa još i uvođenje u kancelariju, nije me nimalo ohrabrivalo. Kada mi je rekla da imam rak grlića materice – prva moja reakcija je bila neverica i potpuni šok! Ali koliko sam ja želela to dete govori i to da mi je jedno od prvih pitanja bilo: „A dete?“, a ne – koliko je opasno i da li ću sačuvati glavu.
U to vreme trajala je moja već ofanzivna jednogodišnja borba za bebu. Bilo je sve u redu sa mnom, a nisam mogla da zatrudnim. Došla sam u Narodni Front kako bih dogovorila produvavanje jajnika. Imala sam sve upute, samo je tu trebalo uraditi još neke nalaze – Papu i kolposkopiju. Zastrašujuće je to, što sam u Narodnom frontu prvi put čula za kolposkopiju.
Dakle, ja tada 37godišnja žena koja je uveliko u pretragama po domovima zdravlja i privatnim ustanovama i prolazila kroz ruke mog ginekologa na mesečnom nivou bar jedanput, nikada nisam bila upućena na kolposkopiju. A nisam je ni mogla tražiti, jer nisam ni znala šta je to. Sada iz ove perpsektive posmatrano, to možda nije opravdano za doktora, ali nije ni za mene. Trebala sam se raspitivati šta je važno za reproduktivno zdravlje jedne žene. Ali čovek valjda kreće od pretpostavke da je sve u redu i ne kreće od toga da je možda nešto krenulo naopako.
Nije baš bilo jasno ni zaposlenima u Frontu, kako je moguće da se ja već godinu dana borim sa sterilitetom a da niko u Domu zdravlja, pa ni privatno gde sam isla na folikulometrije, nije primetio da na dodir krvarim? Jedini znak da nešto nije u redu je zapravo bilo to krvarenje na dodir. Ja nisam imala krvarenja kao ostale žene. To će se posle ispostaviti i kao dobro, ali ispričaću vam to kasnije.
U početku sam bila ljuta na mog ginekologa. Posle sam joj oprostila, jer i opraštanje je deo tog procesa promene. Ne kriviti druge za ono što ti se dogodilo. Kada sam kod nje otišla posle saznavanja dijagnoze, ona je listala moj zdravstveni karton u čudu i govorila: „Kako, kako, pa ništa nisam primetila“….Dakle, drage moje dame, iz ovoga možete zaključiti da se ne možete baš oslanjati na preventivu.
No, da se vratim sada na saznanje da sam upravo dobila dijagnozu. Doktorka u Frontu mi je rekla da je sada važno spašavati glavu. Pokušala je da me uteši rečima da ko zna da li bih uopšte imala dece. Da je važan život. Odjednom, moja borba za bebu se pretvorila u borbu za život! Kako to, upitala sam se tada? I zašto?
Foto: Profimedia
Da, propustila sam vam reći još jednu bitnu činjenicu, a to je da sam u to vreme kada sam odlučila da malo više obilazim doktore, bila zaista i u mogućnosti DA OBILAZIIM DOKTORE, jer sam dobila otkaz. Dok sam radila, jednostavno čest prekovremeni rad, nije mi to dopuštao. Te 2014. godine sam početkom godine dobila otkaz. Upravo će se kasnije ispostaviti da se tako jedna loša stvar, kao što je ostajanje bez posla, pretvorila u nešto najbolje što mi se dogodio – jer sam imala vremena da odem do lekara i spasila mi je život. To je dokaz da negativne stvari koje vam se dogode – ponekad ima razloga zašto su se dogodile i da ona uzrečica „ko zna zašto je to dobro“ ima svoje opravdanje.
Kako god, stvari nisu izgledale dobro – bez posla, dobijam najstrašniju dijagznozu, a od deteta treba da se oprostim za sva vremena! Treba to prvo „svariti““ u svom želucu, a zatim se sa tim nositi i to sve prihvatiti.
Tačno sam školski prolazila kroz faze o kojima nam pričaju i psiholozi: faza šoka i neverice, faza prihvatanja i suočavanja sa tim, faza promene i nastavka dalje.
Prvog koga sam nazvala je moja drugarica. Došla je, rekla sam joj i plakale smo zajedno. Onda na scenu nastupa ona. Morale su se prikupiti analize u što kraćem roku, kako bih došla za dva dana na Konzilijum, a oni odlučili šta dalje. Analize su trebale da pokažu u kakvom mi je stanju telo – ultrazvuk abdomena i male karlice, analize krvi, tumor markeri….
Gde smo sve išle, šta smo pričale, šta smo sakupljale – teško mi je setiti se, jer ja tog dana nisam bila svoja. Sećam se samo da me je ona tešila rečima „da je još uvek rano za crne misli i da ima vremena i za njih“.
Podrška mojih prijatelja u tim trenucima mi je zaista značila. Kako sam ostala bez posla, nisam imala ni za snimke skenera, a trebalo je i imati novca, jer nisi imao vremena da prolaziš krugove zakazivanja u državnim ustanovama. Sve si morao plaćati privatno. Pozajmila sam 400 evra.
Kada sam došla kući, rekla sam svom nevenčanom suprugu. On je brzo nakon toga izašao napolje. I nije ga dugo bilo. Kod kuće kada sam se malo smirila, krenula sam da guglam sve o toj bolesti i stopi preživljavanja. E tek tad je krenuo da me savladava STRAH. „Bože, ja ću umreti, mislila sam. A tako puno toga nisam uradila. Da li je moguće da mi se ovo dešava?“, samo su neke od misli koje su mi tada prolazile kroz glavu.
Konzilijum je doneo presudu: histeroktomija sa uklanjenjem jednog ovarijuma. Drugi obično ostave zbog zadržavanja hormonske ravnoteže, a i hirurgu, da na licu mesta prilikom operacije proceni da li ga treba ostaviti.
Strah je bio prisutan i narednih dana. Moji roditelji ne žive sa mnom. Žive u drugom gradu. Došli su otac i sestra. Bili su preplašeni, isto kao i ja. Otišli smo na Onkološki institut i potražili doktora koji je trebalo da da konačnu dijagnozu i zakaže operaciju. Doktor je potvrdio sve što su i drugi – materica mora da se ukloni. Imam rak grlica materića, stadijum Figo IIa. Potrebno je da se materica ukloni. Koliko mi je stalo bilo da postanem majka, govori i to što sam i tada pitala, sa suzama u očima doktora: da li postoji mogućnost da se materica sačuva? On je samo odmahnuo glavom. Bila sam skrhana.
Foto: Profimedia
Procedura je takva da te oni, zatim, telegramom obaveste kada ležeš u bolnicu. Čekala sam da taj telegram stigne, jedno dve nedelje. I stigao je. Otišla sam. Sačekala operaciju. Dok sam ležala u bolničkom krevetu, razmišljala sam o svom životu i po prvi put istresla „unutrašnje ja“ onako ogoljeno na sto.
Zašto mi se sve ovo dogodilo? Pitala sam se. Izvela sam već tada neki svoj zaključak i evo prenosim Vam ga, gotovo u celosti: Nisam bila zadovoljna svojim životom i nisam volela sebe. Bila sam nezadovoljna: stanjem u državi, ljubavnim životom, svojim postignućima, svojim poslom. Nisam volela sebe, a ni moje telo. Nisam brinula o njemu, nisam ga negovala…. Ali šta sam ja tada, u tim trenucima, imala od tog svog zaključka. Tada baš ništa, ali kasnije… od tog uvida krenula je moja promena…
Operacija je prošla odlično. Doktor mi nije otklonio ni taj jedan jajnik koji je bio predviđen za uklanjanje. Ostala su mi oba. I to sam čak u svoj toj veri kasnije tumačila kao neki znak. Bog mi ipak daje neku šansu, mislila sam. Sećam se, kada sam se probudila, ubrzo je doktor došao kod mene i pokazao mi pokretom ruku da je sve prošlo OK i da je prezadovoljan kako je operacija prošla. Operacija je bila agresivna u smislu da je on uklonio sve limfne čvorove u blizini, očistio sve…
Nakon toga sam čekala analize tkiva. Pokazale su da kancer nije zahvatio limfne čvorove, što je bilo dobro. Jedina vest koja je kod doktora izazivala manju pozornost je stepen prodornosti kancera, ušao je u dublji sloj, kako sam već ja to razumela. I pored toga on mi nije preporučio da ne idem na zračenje. „Vidim, žene i sa i bez zračenja, vraćaju mi se“. „Dakle, nema pravila“, rekla sam sebi. I već tada odlučila u sebi da neću ići na zračenje, ali tu odluku još nikome naglas nisam saopštila.
Moje poverenje u mog doktora, ali i mene samu – odnosno osećaj i intuicija koji su me pratili, pomogli su mi da donesem tu odluku. Čak se i konzilijum doktora nije složio kako dalje – jedni su bili za, drugi su bili protiv. Pomislila sam, čekaj kad i oni imaju dilemu… onda o tome treba razmisliti. Odbila sam zračenje. Potajno, već tada razmišljala sam: zračenje će uništiti moje jajnike, jedino blago koje mi je još preostalo. Ako su mi ostavljeni, Bog mi je dao šansu koju ne treba da propustim. Surogat majčinstvo, razmišljala sam, nije loša opcija. Krenula sam odmah da tražim rešenje. To da tražim rešenje odmah, moja je karakterna osobina. Ako ne može tako, dobro da vidimo da li može ovako. Uvek postoji rešenje, treba razmišljati samo van okvira, pa što da ne, isključiti ponekad i logiku. Oslanjati se samo na osećaj – da je sve moguće! I da nije ništa nemoguće!
I tako, nakon operacije je nastupio period oporavka, ali i period promene. Već tada sam shvatila da je statistika jedno, a život drugo. Na konzilijumu mi je rečeno: 60 odsto zena sa vašom dijagnozom nam se ne vraća, a 40 odsto se vraća! Pomislila sam, pa nije to ni tako loše: imam 60 odsto šanse da preživim. A to je prilično veliki procenat! Tada, u tom trenutku mi je statistika bila važna, ali ubrzo nakon toga shvatila sam: statistika je jedno, a život sasvim drugo.
I bila sam u pravu.
Šta se dalje dešavalo u njenom životu, čitajte sledeće nedelje na portalu aska.rs!
Pročitaj još:
Njena bolest začudila je i lekare: Zbog ove dijagnoze se Bojana bori za surogat majčinstvo
Čitateljka Aske prva u Srbiji progovorila: Rođena sam bez materice, ali ne odustajem od potomstva
Uspešno ste se prijavili
