Iako je bilo planiran samo krug oko bloka sa drugom, reč po reč, priča po priča i postade to neplanirano duga šetnja. Legla sam da spavam i po navici ostavila uključen televizor i brzo utonula u san. Negde u sred noći sam se probudila kako bih se okrenula na drugu stranu, a to u devetom mesecu trudnoće već mora da bude ozbiljan proces i postupak okretanja sa leve na desnu stranu. Okrenula sam se sa planom da nastavim mirno da spavam, ali tada se iznenada čulo „pk“ koje sam tako jasno čula da sam bila sigurna nije bilo plod moje mašte. Tada sam uvidela da to nije bilo osecaj fiziološke potrebe kraćeg tipa već da je moj porođaj upravo tim „pk“ krenuo.
Pukao mi je vodenjak.
Iako je bilo oko tri ujutro ušla sam kod mame u sobu i obavestila ju je smirenim glasom o novonastaloj situaciji. Iako je u meni bilo stanje panike, nisam htela isto i na nju da prenesem. Mama je ustala kao u onoj čuvenoj sceni iz filma Lajanje na zvezde, gde Dragan Jovanovic glumi profesora fizickog i „ne ustaje iz kreveta, već iskače“ i odmah probudila tatu da krenemo u bolnicu. Na putu do bolnice bila sam smirenija i kada nas je tata ostavio ispred bolnice poljubio me je u čelo i rekao mi da sam hrabra i da će sve biti u redu, na šta sam se samo nasmejala.
Miloš, moj suprug, je dva i po meseca pre tog dana otišao za Katar gde je dobio posao koji je prilika za neke naše veće planove, koji nije trebalo i moglo propustiti. Sećam se da mi je jedino težak bio , kada sam se pripremala za porođaj, taj deo što ću možda sve to proći bez njega. Svi tekstovi koje sam čitala gde se navodi jača polovina kao podrška su u meni izazivali knedlu u grlu i pomalo tugu, ali sam tešila sebe da će ubrzo doći, čim dobije odmor, a plan je da se to desi dva dana pre samog zakazanog termina porođaja, međutim naši ljudi kažu „pravi planove da ti se Bog nasmeje“. Umesto da dođe dva dana pred porođaj, došao je dva dana posle porođaja.
Milos je to jutro radio prvu smenu i njemu sam rekla sta se događa tek kada smo stigli u bolnicu i kada je on stigao na posao, kako ne bi brinuo. Sećam se da sam mu poslala nasmejani selfi kako bih ga primirila i dokazala mu da je sve u redu i kako sam dobro, ali samo on zna kako je njemu bilo skoro 4000 kilometara daleko gde mu je telefon jedini izvor informacije o tome šta se događa i da li je sve u redu.
Foto: Profimedia
Osećanja koja se smenjuju u tim trenucima se teško opisuju, nešto kao: nervoza, uzbuđenje, strah, sreća, fizička bol…
Nakon prijemno-rutinskog pregleda koji je prošao u redu, smestili su me u sobu gde je ležala još jedna gospođa. Smestila sam se u krevet i kako je vreme prolazilo bolovi su bili sve jači i kada je doktor stigao otišli smo zajedno na pregled i tada je rekao da se spremim za porođaj i sve što ide uz to. Na tom pregledu, koji se radi odmah do porođajne sale, doživela sam jednu šokantnu situaciju u kojoj devojka sa kojom sam čekala svoj red za pregled i sa kojom sam vodila razgovor o prvim iskustvima preskače sve faze pripreme za porođaj i iz mirne konverzacije koju smo vodile prelazi u stanje porođaja i urlika od kojih se ledi krv u žilama. U roku od pet minuta u rukama je držala svoje dete. Prolazeći pored mene u onom bolničkom krevetu par minuta nakon porođaja, dok su je vodili u sobu samo sam je nemim pogledom ispratila i nakon toga pogledala sestru do mene sa facom blagog šoka i neverice koji je govorio ,“sta bi ovo?“, a sestra je rekla uz osmeh da je sve to normalno. Nije da mi nije to unelo dodatnu tenziju.
Ulaskom u porođajnu salu već su bolovi bili dosta jaki i samo sam se molila da anesteziolog što pre dođe do mene i olakša mi život tom svojom magičnom injekcijom. Dok sam čekala na to i od bolova se uzvrtela, preko puta nas su bili neki studenti, verovatno došli na svoju uobičajnu praksu i neki profesor im je objašnjavao nešto što u tom trenutku meni nije bilo prioritetno da čujem.
Foto: Profimedia
Sećam se da su pored koncentrisanja da slušaju profesora kada god su imali priliku skretali pogled na nas sa zaprepašćenim izrazima lica. Devojke su sigurno pomislile „gospode Bože ovako ću i ja“ , a momci se zahvaljivali Bogu što kroz isto neće morati da prolaze. Gledali su naša medjunožja kao da su u bisokopu, ali to u tom trenutku uopšte nije bitno, jer kad te bolovi savladavaju pogledom samo tražiš anesteziologa i njegovu ruku spasa.
Nakon nekog perioda došao je do mene i u kičmu mi dao epidural nakon kog sam osetila najlepše moguće stanje, može se uporediti sa osećajem kada prođu menstrualni bolovi, ali samo je ovde jačine 10 puta jača. Sećam se da sam rekla prisutnima da ću malo da odremam dok ne dođe trenutak samog porođaja. Nakon nekog vremena moje polu dremke i odmora od bola koji je prošao skroz, doktor je došao do mene i rekao mi da je vreme.
Sećam se da mi je jedan doktor stiskao stomak, a moj doktor čekao bebu i rekao mi da kažem kada ću da guram, a ja kao dobar učenik i štreber sam rekla kada sam bila spremna: „tri, četiri, sad“ i svi su se osmehivali u tom trenutku.
Bilo je sve to tako brzo i mogu reći zanimljivo jer nakon samo tri puta čuvenog „guraj“ sve što se oseti jeste neka toplina. Čula sam plač odmah i doktora koji govori da je sve super i da je beba velika i dobra.
Kada su ga sredili doneli su mi ga na grudi kako to inače biva i pored toga sto sam se uplašila da li ću imati neka osećanja prema toj bebi i kako ću se ponašati, priroda ipak učini svoje i žena koja se tek porodila sa svim svojim hormonima koji divljaju oseti neku neizmernu sreću, pa tako sam i ja. Pored svog straha da li će sve proći kako treba i brige da li će beba biti dobro, kada vam dete spuste na grudi ta sreća koju osetite je neopisiva. Osećanja i emocije su isprepletana zahvalnošći što je sve u redu, što je gotovo, što nema više bola koji ste osećali, ali ono najbitnije što imate svoje dete u rukama koje je do maločas bilo deo vas, a sada jedno biće samo za sebe. Vaše biće, vaša odgovornost i sada pa na dalje vi ste mu najbitniji na svetu, vi ste mu roditelj.
Foto: Privatna arhiva
Nakon, evo tačno, godinu dana od tog dana mogu reći da se uvek uz osmeh sećam tog dana i da mi je jedan od najbitnijih u životu. Svake godine kada mi je rodjendan moja mama uvek nekako bude još specijalno dobro i srećno. Jedne godine kad sam bila mlađa, pitala sam je kako je uvek dobro raspoložena i pleni posebnim sjajem kada je moj rođendan, a ona mi je odgovorila da moj rođendan nije samo moj bitan datum, dan koji ja slavim, već dan koji i ona slavi i da je bitan i za nju.
– Sijalo je sunce kada sam tebe rodila iako je bio 21. januar, bio je to lep dan napolju, a divan dan za mene – govorila mi je mama.
Nisam možda tada razumela to što je govorila, ali danas kada pomislim na njene reči i pogledam Ognjena sa godinu dana, potpuno je razumem.
Uspešno ste se prijavili
