Pisali smo vam već o Maji J. iz Beograda kojoj je to jedino rešenje da dobije decu. Ovo je nastavak njene priče:
Moj život je sada dobio sasvim jednu drugu dimenziju. Postao je borba.
Prvo sam morala da se izborim sa svojim starim obrascima mišljenja. Taj proces je išao sporo, ali uspešno. Dosta sam se osamljivala i razmišljala o sebi i svojim osobinama. Mnogo sam se nervirala, za sve i svašta. Često sam se ljutila i svađala sa svima, šefovima, partnerom….To je trebalo pod hitno menjati. Nije mi trebalo puno truda. Jer, kad se sve svede na borbu za goli život – sve odjednom postane nevažno. I jesta zaista tako bilo. Nije bilo važno, ako premijer kaže nešto što će me iznervirati, nije bilo važno što još uvek nisam imala posao, nije bilo važno ni to što je besparica još uvek disala za vratom. Biti u Beogradu nezaposleno lice…ko nije bio u tom čabru, ne može da zna. Računi samo pristižu….Srećom…roditelji su tu upali kao spas. Krenuli su da mi plaćaju stan, ja sam od NSZ dobijala naknadu za nezaposlene a, a dobila sam i neki novac za odradjeni honorarni posao koji mi se dugovao, nekih 60.000 dinara….i tako sam premostila tada leto 2014. Leto koje ću zauvek pamtiti.
Nakon tog oporavka, valjalo je vratiti se običnom životu, tražiti posao….Krenula sam slati CV-ije, medjutim ništa nije ukazivalo da ću uspeti brzo da se zaposlim.
U toj dokolici dok sam sedela kod kuće, krenula sam da na You Tube gledam video snimke lajf kouč i motivacionih trenera. Prvi izbor je pao na Anu Bučević, hrvatskog motivacionog govornika za koju sam čula od drugarice. Ana, ako ovo ikada ovo budeš pročitala….hvala. Koliko god te drugi kritikovali i govorili loše, ja mogu reći da si mi mnogo pomogla. Počela sam aktivno raditi na sebi…čitala sam sve što mi je stizalo pod ruku….Prva knjiga koju sam kupila bila je „Trazi i dobices – naučite da ostvarite svoje želje“ (Ester i Dzeri Hiks, Abrahmovo učenje)…Upoznajem se po prvi put sa Zakonom privlačenja, gledam film „Tajna“….
Paralelno sa tim, u značajnoj meri menjam svoj način ishrane. Kupujem graviolu, krećem jutrom da pijem vodu i limun, da jedem djumbir, laneno ulje je redovni „gost“ mog grla. U prvi mah izbacujem meso i mlecne prozvode, ali se u kasnijoj vraćam piletini i ribi, izbegavam i dalje crveno meseo. Vraćam se u potpunosti mlečnim proizvodima – bez mleka ne mogu. Danas, nisam preopterećena ishranom. Ako sam u finansijskoj mogućnosti, kupim kurkumu, limun ili humus. Volim više svoje telo. Vodim ga redovno na spavanje. Osluškujem ga šta mi govori.
Počinjem da volim život. Sve više šetam. Evo i danas sam bila u jednoipočasovnoj šetnji. Po prvi put oštrim svoja čula. Čujem šum lišća i vetra, žagor ljudi u pozadini. Ponavljam u sebi stalno, kako je život lep i kako je svako od nas nešto posebno. Legnem tako na klupu, gledam u krošnju i razmišljam: koliko je čovek mali u odnosu na svemir, ali u isto vreme koliko smo savršeni. Razmišljala sam tada, nakon tih svojih meditativnih stanja: koliko je kockica moralo da se posloži da se ja pojavim na ovom svetu. Sećam se, crtala sam tada svoje porodično stablo: pa na primer došla do saznanja da mi se na primer pradeda nije vratio sa Solunskog fronta, ne bi nastala moja baba, pa moj tata, a onda ni ja. Razmišljala, kako zapravo, sudbinski momenti opredeljuju ceo naš život. I kako sam se ja pojavila sa nekom svrhom na ovom svetu.
Počinjem da se interesujem za ljudsko telo u biloškom smislu: kao to funkcioniše naš organizam, kako funkcioniše mozak, kao i za astronomiju, kvantnu fiziku i svašta nešto. To moje interesovanje i danas traje.
Nego da ne odmaknemo suviše daleko u ta kontemplativna razmišljanja, već da se vratimo realnosti.
Sa promenom sebe i pogleda na život, stiže pozitivan stav, a zatim se menja i moja realnost.
Kreću da se otvaraju karte. Dobijam ponudu da se vratim na svoj stari posao u državnoj službi, i to baš u trenutku kada mi ističe naknada sa NSZ.
Od tada, sve, čini mi se, ide glatko….
Na redovnim zdravstvenim kontrolama, evo već treća godina sve je u redu. U medjuvremenu sam dobila stalni posao. Kao psihološku podršku pribavila sam sebi psihoterapeuta koga posećujem jednom u dva meseca. Odnos sa partnerom nikada nije bio bolji. Obasipam ga ljubavlju i pažnjom. U najtežim trenucima je bio sa mnom i to se jednostavno ne zaboravlja. Ostao je, nije me napustio, mada sam mu predlagala i to. Dešava se, u tim lošim periodima, ljudima da ih napuste oni koji su im najbliži. Meni ne. Ono što sam počela da praktikujem je zahvalnost. Zahvalnost prema partneru što je ostao pored mene, zahvalnost prema ljudima koji su bili pored mene kad mi je bilo najteže, zahvalnost prema kolegama i šefu koji me je zaposlio….zahvalnost za život koji mi je ponovo podaren.
Svaki dan živim tako što ga doživljavam kao poklon, kao da je poslednji. Ne dozvoljavam da ni jedan trenutak bude protraćen na gluposti i bespotrebne brige.
Kada su se stvari vratile pod svoje, vratila sam se na svoj put koji sam započela a nisam ga završila: da se ostvarim kao majka.
Od kraja 2014. do sredine 2016. godine, sa kraćim pauzama, traje moje istraživanje o surogat materinstvu u inostranstvu. Prvo sam istraživala Indiju, ali sam onda shvatila da je ona predaleko i fokusirala se na Ukrajinu. Pre toga sam istraživala mogućnosti u zemlji (na crno) ali i u regionu. Jednostavno propisi i razgovori sa doktorima po regionalnim klinikama – nisu me ohrabrivali.
Partnera je trebalo pripremiti za moj plan. U prvom mahu, kao tradicionalista, nije želeo ni da čuje za tu opciju. Još je popričao sa kolegama o toj opciji. „Idi bre, rekao je. To dete ne bi ni bilo moje. Ko zna čije bi bilo“, govorio mi je. Trebalo mi je puno vremena da ga ubedim u suprotno. Medjutim, malo po malo, okolnosti su mi nekako išle na ruku. Dovoljno je bilo što sam to seme posejala u njegovoj glavi. Neobično, ali on je sam nailazio na emisije o surogat materinstvu na televiziji. Secam se jednom me je nazvao i rekao: evo pričaju u emisiji….Možda su i moja želja i upornost naterali da shvati koliko mi je do toga stalo. Doduše on je i danas pomalo skeptičan: pa odakle nam toliki novac, nema od toga ništa…Ali ja jednostavno verujem. Verujem da će se kockice posložiti. „Sve što ti treba u životu je da znaš da sklopiš kockice“, kaže jedna tviter mudrolija koju sam pročitala i zapisala u svom dnevniku.
U Ukrajini sam istražila sve. U medjuvremenu sam uradila AMH (rezerve jajnih celija) i rezultati nisu bili loši. O tome sam pisala tim klinikama. Prvobitna ideja je bila da u Ukrajini uradim sve. Medjutim, kako je vreme prolazilo shvatila sam da para za to nemam i došla sam na ideju, da pošto mi već otkucava biološki časovnik, prvo zamrznem embrion u zemlji i da on onda sačeka neko bolje vreme (za koje sam isto sigurna da će doći, ali ako me pitate, kako, nemam pojma?!). Tu kreće moja borba koja i danas traje.
Uspešno ste se prijavili
