Današnji zaljubljeni parovi muku muče sa tim ko će kome prvi da se javi, da li će ih upoznati sa društvom, roditeljima. Govor tela se detaljno analizira u višečasovnim razgovorima sa drugom/drugaricom, kao i skriveni signali. Svi vode brigu „šta je pisac hteo da kaže“, a tu negde usput se ljubav gubi i troši.
Ante i Mila su imali malo drugačije probleme.
Njihova ljubav je bila prava, ali neko bi rekao u pogrešno vreme, međutim to ne postoji. Ljubav je ljubav, hteli oni ili ne, nađe put i prelazi granice i onda kada ne bi smele da budu pređene. I mislimo bukvalno. Jedna Srpkinja iz malog mesta u Republici Srpskoj i Sarajlija, poreklom iz Hrvatske su se zavoleli u doba rata na zabranjenoj teritoriji.
Foto: Profimedia
Sticajem raznih okolnosti potrefilo se da se baš tog leta ’91. godine nađu u istom društvu, iako Mila nikada pre toga nije bila baš u tom sastavu. Neko je odlučio da se oni sretnu, prepoznaju i zavole, baš u Sarajevu. Godina je prošla, ljubav je trajala, ali vrlo brzo i rat.
Ante je izbegao u Nemačku i sve što je imao jeste službu Crvenog krsta kao posrednika putem kojeg može dragoj da šalje pisma. Išlo mu je od ruke, pisma su našla svoj put i uveseljavale tada sedamnaestogodišnju Milu.
Dobro ste pročitali, Mila je imala svega 17 godina, a on godinu više. S obzirom na to da se situacija u ratu zakuvavala, Milin otac je morao na ratište ali je svoju ćerku dao na čuvanje rođenoj sestri, pod uslovom da joj ne fali dlaka sa glave. Bio je strog otac i spreman na sve.
Tetka i Mila su krenule putem Beograda, tamo boravile u gostima i štedele sebe ratne situacije koja je doživljavala svoju kulminaciju u Bosni. Interesantno je to da je Mila prvo posetila Katoličku crkvu u Beogradu iako je odgajana u duhu pravoslavne crkve. Zapamtite ovaj podatak, trebaće nam kasnije.
Posle nekoliko meseci, vratile su se u malo mesto u Republici Srpskoj iz kog dolazi Mila i njena porodica, ona je brže bolje požurila da putem Crvenog krsta pošalje svom dragom pismo da se vratila. S druge strane, Ante je još hitrije došao iz Nemačke i čekao je u rodnom Sarajevu.
Tetka, kao i ostatak porodice se protivio ovoj ljubavi, pa je ista bila sakrivena od svih, osim od komšinice sa drugog sprata. Njihova ljubavna pisma se i dan danas čuvaju kod komšinice i čitaju u tajnosti.
Foto: Profimedia
Komšinica je možda i najzaslužnija za uspeh ove ljubavi, zato je i dan danas ovo dvoje vole najviše.
Generacije koje su preživele ratno doba na tom području sigurno će znati da prizovu u sećanje kako je bilo strašno meštovitim brakovima i koliko je ljudi umrlo što na ratištu, što u porodicama gde nije smelo da se „pođe“ za nekog ko nije iste vere, a pogotovo na drugoj ratnoj teritoriji.
Jednostavno, oni su osuđeni na propast. Kako svuda postoje izuzeci, tako je i ovde. Samo je potrebno da se dovoljno nešto želi i voli punim srcem.
Ona je pobegla jedno veče za Sarajevo gde ju je čekao Ante, komšinica je smislila alibi da je na rođendanu i da će prespavati kod nje, a „iza kulisa“ joj je davala savete kako da bude neprimetna u autobusu.
– Sedi pozadi, pokrij se novinama i kunjaj. Nemoj da upadaš u oči i ne skreći pažnju na sebe. Ako saznaju da sam ti pomagala, ubiće mene, a ako vide da te nema u kući ubiće i tebe. Vrati se ranom zorom da popijemo kafu, pa se vraćaš gore kod tetke – govorila joj je komšinica.
Sve je prošlo po planu, uspešno je stigla i vratila se iz Sarajeva. Svi živi, zdravi i bezbedni. Međutim, nije se vratila sama, povela je sa sobom i ideju o udaji.
Zapravo, ona je odlučila da kaže „DA“ čoveku kojeg voli i krenule su ubrzo priprema za taj sudbonosni beg.
Foto: Profimedia
Lagala je sve da nije u kontaktu sa Sarajlijom i vodila je jedan, naizgled normalan život, a samo je njeno srce znalo šta je čeka i kroz šta prolazi samo zbog Anta. Ali to nije „samo“ Ante, to je njen život, budućnost, san, ljubav, dakle, to je sve.
Ona je hrabro odlučila da ide na sve ili ništa. Tetka nije smela ni da čuje, a otac je i dalje bio na ratišu.
Sada smo u ’94. godini.
Bombe i dalje čine svakodnevicu tamošnjih ljudi, sirene za uzbunu za dobro jutro, a plač zabrinutih majki za laku noć.
– Kako neko može da razmišlja o bilo čemu drugom dok ljudi gube živote u ratu. Samo sebični ljudi mogu spokojno da piju kafe i smeju se na terasama i nije ih sramota – komentar je komšinice iz drugog ulaza na Milu i njenu najdražu komšinicu koje su ispijale kafe na balkonu.
Foto: Profimedia
Nije ta ni znala da i u Milinoj priči životi vise o koncu i to čak tri.
Mesec dana joj je trebalo da krišom, bez tetkinog znanja iznosi stvari i pakuje u torbu koda komšinice: bluzu po bluzu, čarapu po čarapu, cipelu po cipelu… Kada je sve sredila, prevoz je bio organizovan. Do pola puta sa drugom, od pola puta sa svojom izabranikom. Ne zvuči tako komplikovano, ili se tako činilo?
U rano leto ’94. godine, tačnije u junu Mila je kroz prozor izbacila torbu sa trećeg sprata dok se tetka tuširala, a u sred noći se iskrala iz stana tiho na prstima, ostavivši tetki pismo sa detaljnim objašnjenjem gde je i šta je. Njen hod možemo da opišemo stihovima Bore Đorđevića „Kad hoda ne zastajkuje i zemlju ne dodiruje“. Bukvalno je lebdela i prošla nečujno pored sobe. Od komšinice je uzela ostatak stvari i krenula putem Sarajeva.
Susret dvoje mladih je opisan kroz Milinu interpretaciju priče kao susret života koji je rezultirao jednim „DA“ u Katoličkoj crkvi, a koju godinu nakon i sinom. Sećate se priče iz Beograda i Katoličke crkve? Da li mislite da je slučajno što ju je još tada „nešto“ povuklo na tu stranu.
Treba da sledimo znakove pored puta.
Danas ovaj par živi u Kanadi u koju su se preselili iz Sarajeva pred sam kraj rata, jer mešoviti brakovi nisu bili nikako prihvaćeni i okolina nije nalazila razumevanja za njihovu ljubav. Želeli su da uspeju, imali su isti cilj i potražili su utočište na drugom kontinentu.
Foto: Profimedia
Pogodite ko im je prvi došao u goste?
Milin tata.
Ni tetka, ni otac ne znaju celu priču ni to da je komšinica sa drugog sprata odigrala glavnu ulogu u ovoj ljubavnoj drami, ali kao da je i važno kada je u pitanju srećan kraj.
Dokaz da ljubav pobeđuje sve, pa i rat.
Uspešno ste se prijavili
