Između toga da volite ili budete voljeni, šta biste pre izabrali?

Između toga da volite ili budete voljeni, šta biste pre izabrali? Da li neko uvek voli više?

Verujem da bi većina rekla da je biti voljen bolje, ali ljudi smo… Previše analiziramo, previše razmišljamo i na kraju se usudimo i da biramo, kako ćemo biti voljeni, ko će nas voleti,  po mogućstvu  ako bi mogli da odredimo i koliko tačno prema našim kriterijumima..

Fali mi to da se osećanja osete, a ne razumom ispričaju. Fali mi razgovor koji neće prestati zbog sna, jer je iznad sna. Fali mi reč koja će preduhitriti moju, neke misli, i još koji komad zagrljaja. Gde smo nestali pod velom svakodnevnih obaveza? Ili prošlih iskustava koja utiskujemo u nove osobe? Prljamo ih time, ne pružajući šansu činjenici, da negde iskustvo nije od pomoći. Da je svako nov, i za sebe. Da svako zaslužuje svoju priču, bez prologa tuđih postupaka. Koliko dnevno se zapitamo gde smo i pored koga stojimo? Da li i dalje sedimo, da li se i dalje budimo i ležemo sa istom osobom koju smo jednom upoznali po prvi put? Od čega zavisi da li ćemo se vremena plašiti, jer će nam oduzeti čar upoznavanja, ili mu hrliti u susret jer će nam uzvratiti suštinskim mirom poznatog?

Koliko vremena treba da prođe da bi osetili sigurnost poznatog? I šta ako nikad? Da li je moguće zavoleti razumom? Pustiti osećanja da misle. To je toliko paradoksalno, da sasvim moguće, kao i svaka genijalnost na granici sa ludilom, možda i može da uspe. Možda, ali biste li više voleli da vas voli trajni razum,ili usplahirena osećanja?

Moj razum je dovoljno razuman, da bira da bude nerazuman zbog Tebe.

Mina Dašić

Da li to može da se svrsta u razumna osećanja, ili u osećanja razuma? Znam samo da verujem da nekada treba pustiti iskustvo da ostane u prošlosti, ne povređujući sadašnjost onim što želimo u budućnosti, grubo se štredeći, plašeći se grešaka. A sa svakom novom osobom, nove su i greške. Čak i one koje liče na stare, neće vas poštedeti svih potresa koji treba da se dese, ne biste li konačno isplovili iz vrtloga sopstvene borbe. Borbe između onoga što znate da možete biti, i onoga što ste trenutno. Ono što na tom putu ne smete zaboraviti je to da kada ste pored nekog, ta borba nije samo protiv vas samih, već i protiv te osobe. Reči imaju jednu vrlo varljivu moć. One traju. Tako neke mogu iznova lečiti kada ih vrtite i iznova preslušavate, na onom posebnom kasetofonu u svojoj glavi, koji svi imamo, i uključujemo u momentima kada su nam preko potrebne. Dok neke pak, mogu iznova obnavljati ono što je u vama ostavilo bolan trag protraćene emocije. Možete vi biti bogatiji za iskustvo, razumom i optimizmom sebe nagraditi da se iz svake situacije izlazi jači, ali kad ostanete u četiri zida sami, i najveće nagrade su samo obični predmeti na polici, dok je ono što vas veže za njih veće od svega. Razmišljam večeras, i pitam se, da li nas druga osoba može učinit besnom, i protraćenom, ili to mi sami dajemo moć drugima? Bojim se da je odgovor da smo sami krivi, a nekako, to je uvek najteže reći.

Svaki put kad pomislite to je to, daću sto posto sebe nekome, zastanite.. U onih deset posto se krije tajna trajanja. Niko ne zaslužuje sto posto vas, dok se ne dokaže suprotno. I to je norma koja se ne menja. Pitanje je samo koliko smo spremni da se razumno štedimo, ne ugrožavajući time kvalitet trenutka, i jačinu povezanosti sa nekim. Jer postoje oni, koji ako osete da moraju zakočiti, ohladiti se, duboko u sebi znaju da su deo sebe izgubili unapred. Da oni više neće biti svoji, jer su navikli da tih deset posto bude dato na svih onih prethodnih sto.

Ne znam da li volite ili ste voljeni, ali znam da treba da se osvrnete na to ko je upravo pored vas i date šansu činjenici da je to možda epilog svih vaših događaja. Ispričane priče, i pouke iz drugih “knjiga” neka ostanu deo vašeg postojanja, ali samo u onoj meri u kojoj vas to ne sprečava, da napišete sa nekim novu.

Svaka osoba zaslužuje svoju priču, bez kopiranja prethodnih.

Pišite mudro.